Зашто филмови о српским злочинима освајају награде: Златна палма 2024. за стрељање у Штрпцу

Да ли се случајно поклопило, али у седмици када су Срби, усвајањем резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација, оклеветани за геноцидни народ, на Канском фестивалу у категорији краткометражног играног филма тријумфује остварење хрватског редитеља о ратном злочину у Штрпцима који су починили припадници српске паравојне јединице за време рата у Босни и Херцеговини 1993. године.

Дакле, "мала" Златна палма припала је филму "Човјек који није могао шутјети" хрватског сценаристе и редитеља Небојше Слијепчевића, насталом по истинитој причи – припадници паравојне јединице "Осветници", која је била у фактичком саставу Војске Републике Српске, 27. фебруара 1993. на станици у Штрпцима из путничког воза на релацији Београд–Бар извели су 19 муслимана и стрељали. Страдао је и пензионисани официр ЈНА Тома Бузов, једини који се од путника супротставио "Осветницима".

Не улазећи у квалитет филма – за који редитељ каже да поред тога што се бави злочином "уједно је и прича о изузетном јунаштву човека који се супротставио злу, о човеку који је оставио невероватну херојску причу иза себе за коју сам сматрао да је вреди испричати" (интервју за Радио Слободна Европа) – неминовно се намеће питање да ли у одређеним историјским тренуцима постоје пожељни наративи за награђивање на великим светским фестивалима. Односно да ли западна филмска индустрија подржава политичке агенде држава Колективног запада. Или да ли се награђују филмови из региона само ако се баве српским злочинима, српском кривицом, ратом на подручју бивше Југославије за који су једино одговорни Срби.

У прилог тој тези пре свега иде Оскар за најбољи страни филм који је припао "Ничијој земљи" (2001) редитеља Даниса Тановића, остварењу које "приказује сву апсурдност рата у Босни и сву излишност интернационалних снага на терену", а које је те године фаворизовано у односу нпр. на "Чудесну судбину Амелије Лупен". Тановић је награђен и за најбољи сценарио на Канском фестивалу, а припао му је и Златни глобус.

Берлинале је 2006. Златног медведа доделио филму "Грбавица" редитељке Јасмиле Жбанић из Босне и Херцеговине. Сиже: у сарајевском насељу Грбавица, десетак година након завршетка рата 1990-их, средовечна Есма као самохрана мајка живи са својом 12-годишњом ћерком Саром, која је плод силовања – Есма је била жртва у логору за ратне заробљенике.

Жбанићева је наставила да користи опробану мустру, па потом снима "Quo Vadis, Aida?" – филм о Аиди која ради као преводилац за Уједињене нације и "покушава да спаси своју породицу након што је Војска Републике Српске заузела Сребреницу и када је почињен масакр над бошњачким становништвом тог подручја". Додуше, ово дело није добило звучна признања осим Европске филмске награде за најбољи филм, али је своју турнеју кренуло од 77. Филмског фестивала у Венецији и у јавност вратило "сребренички наратив".

Овогодишња "мала" Златна палма припала је филму о мање познатом злочину, али довољно "добром" за тријумф.

И редитељ Слијепчевић открива у интервјуу за РСЕ да није знао за овај случај до пре пет година, када му је "продуцент Данијел Пек послао чланак Бориса Дежуловића '18 ружа, за 19 жртава' и предложио да радимо филм". Пек је и уметнички директор Филмског фестивала у Пули, сигурно свестан шта "има прођу" на филмским смотрама.

Грађу за филм, односно податке о злочину му је, како каже, уступио (Сорошев) Фонд за хуманитарно право из Београда.

"Добио сам и записник са суђења неких од починитеља злочина. То су хиљаде страница сведочанстава које сам прочитао и на основу тога саставио сценарио. Сви ликови су у том сценарију, осим Томе Бузова, измишљени. Али догађај и дијалози су засновани на записницима суђења, на новинским чланцима, интервјуима људи који су били у том возу или исказима родбине жртава", прецизира Слијепчевић.

И сам је свестан чињенице да се филм може ставити у службу политиканства, то јест да ће многи покушати да га ставе у неки свој оквир, било нападајући га или хвалећи.

Поменимо и да последње две године, то јест од почетка Специјалне војне операције у Украјини, спроводећи политичку (не)коректност које се Холивуд истрајно држи, Оскар воли да оде у руке антируских остварења – у марту је најпрестижнија златна статуа отишла документарцу из Украјине "20 дана у Маријупољу" док је исто признање прошле године додељено филму о на Западу омиљеном руском опозиционом лидеру Алексеју Наваљном ("Наваљни").

Додела Оскара: Политичке поруке, одсуство неизвесности и један шмекер

Америчка филмска академија отишла је 2024. корак даље – део церемоније посвећен преминулим колегама почела је цитатом Наваљног из тог филма, током ког се обраћа супрузи, а изоставила да ода пошту нпр. аутору класика "Француска веза" Вилијаму Фридкину или глумцима Алану Аркину, Рајану О’Нилу.

Елем, испало је тек да је Златна палма за краткометражни филм, могуће и заслужено додељена, у други план ставила причу о подвигу Тома Бузова, храброг и хуманог човека који се успротивио злочину и за то изгубио главу, човека коме су комшије с Новог Београда подигле спомен-плочу на згради у којој је живео.