Свадбена свечаност је у доба старе Русије била испраћена многим традицијама, које су се разликовале од области до области. На крају крајева, многи народи се и дан данас разликују по својим "љубавним" обичајима: неко мења жене, неко се крије од своје таште, а неко практикује такозвану лемби-магију. Но, да се вратимо у прошлост, у време када је прва брачна ноћ била темељно планирана и усаглашавана са црквеним календаром.
Припрема за прву брачну ноћ
Прва брачна ноћ је, по правилу, протицала "на територији" младожење, где је за новопечене младенце његова породица је припремала посебан кревет. Он се смештао на неко прохладно и тамно место у кући: у подрум, оставу или у бању и традиционално је прекриван постељином која је прављена од мираза невесте. Постељина је морала бити беле боје, која је симбол неукаљаности и невиности.
Испод кревета су се увек стављали челични ложач и клекове гране, за које се веровало да имају магијску моћ. Младенце су, након свадбеног весеља, у за њих предвиђену просторију гости увек испраћали уз песму и игру, додатно подгревајући атмосферу "масним" вицевима и пошалицама. Након тога би их остављали саме, ако се то тако уопште могло и назвати, како би конзумирали брак.
Како је настао израз "Јеси ли држао свећу"
Када би се за младенцима затворила врата, иза њих би увек остајао неко да дежура. Обично је остајала проводаџика, која би потом гостима саопштила радосне вести и препричала шта се дешавало иза затворених врата. Али, неретко су се поред ње под вратима скупљали и други радознали гости, који су младенце бодрили својим узвицима.
Доказ да је све ишло по плану били су трагови крви на постељини. Али, како их уочити када је у просторији мрак? Е, за то су гости користили свећу. Отуд се појавио и израз који се данас у Русији, а и у другим земљама, користи када се разговара са некиме ко мисли да зна доста тога о нечему што уопште не би ни требало да га интересује.