Заговорници "слободног родитељства" тврде да се овај стил васпитања не доводи у везу са попустљивошћу или занемаривањем. Уместо тога, омогућује деци да имају слободу да искусе природне последице свог понашања - када је то безбедно. Такође, важно је бити сигуран да малишани имају вештине потребне да постану одговорне одрасле особе.
Није увек јасно када је дете спремно да преузме одговорност, као што је на пример, коришћење аутобуса, метроа. Оно што се сматра нормалним у једном делу света може се сматрати занемаривањем у другим државама. Постоји много расправа о питањима као што су:
- У којем узрасту дете треба дозволити да остане само код куће?
- Када је дете довољно старо да преноћи само?
- У којој доби дете треба дозволити да само иде улицом?
- Може ли дете играти у парку без присуства одрасле особе?
- У којем узрасту старији брат или сестра могу надгледати млађу децу?
Док једна породица може дозволити седмогодишњем детету да само иде у парк, друга га не пушта без бабе или деде па чак и кад има дванаест година.
Карактеристике овог родитељства
Родитељи који се залажу за овај стил васпитања сматрају да малишанима треба омогућити слободу и прилику да буду деца. Они се се залажу за непрограмске активности - уместо да воде децу на часове виолине или фудбалски тренинг сваки дан, они подстичу игру. Дакле, играње фудбала са другом децом, али без интервениције одраслих.
Игра у природи је важна
Маме и тате подстичу децу да се играју у природи уместо да користе телефоне, таблете и сматрају да је игра напољу јако битна. Фокус је на томе да се деци покаже да могу испробати нове ствари и самостално остваривати тешке задатке. Омогућавају деци да заслуже независност и постепено им дају све већу слободу и одговорност.
Да ли је на граници
Концепт "слободног родитељства" постао је широко прихваћен 2008. године када је Ленор Скенази, њујоршка колумнисткиња, написала чланак под насловом "Зашто сам дозволила свом деветогодишњем сину да сам иде метроом". Скенази је у чланку јасно навела да је проверила да њен син уме да чита мапу метроа и да му је дала новац у случају да му затреба. Ипак, критичари су тврдили да је њена одлука на граници занемаривања детета.
Она је такође охрабривала родитеље да престану бити "хеликоптер родитељи" и упозорила је на опасности претеране заштите деце и подстакла друге да одгајају самосталну децу која могу сама да доносе здраве одлуке.
Taкође, било је случајева када су интервенисали надлежни, јер у одређеним сличајевима, овакво васпитање је изгледало као занемаривање, пише Перентс.