Родитељи хеликоптери - надлећу над децом штитећи их од непријатних догађаја и разочарења

"Хеликоптер родитељство се често среће код родитеља у Србији, што је показало наше искуство у раду са децом и породицом, мада немамо тачан податак у којој мери је изражен код свих родитеља", каже за РТ Балкан психолог Тијана Глигоријевић. Овакви родитељи су заокупљени очувањем емоционалног благостања своје деце и осигурањем безбедности, па им непрекидно помажу да уклоне све препреке и проблеме који би могли да изазову непријатне емоције и незадовољство каже психолог Глигоријевић.

Термин хеликоптер родитељ први пут је искористио доктор Хаим Г. Гинотт у својој књизи из 1969. године "Између родитеља и тинејџера", а користили су га тинејџери који су говорили да их родитељи надгледају као хеликоптери и надлећу над њима.

Узроци

Данашња култура такмичења тера родитеље да се још више труде када је су у питању њихова деца, што може довести до појаве родитеља хеликоптера. Многи верују да максимално користе добре родитељске вештине, али када се претера у оваквом помагању, може се отићи у другу крајност. 

"Узроци овог родитељства су најчешће страх родитеља од страшних последица, јак осећај кривице и одговорности, анксиозност, прекомерна компензација (покушавају да исправе недостатак родитеља у њиховом детињству), мада може бити и јак утицај од стране других родитеља у окружењу који су превише ангажовани око своје деце, па се због честе несигурности (најчешће са рођењем првог детета) преиспитују да ли су довољно добри родитељи", сматра наша саговорница објашњавајући узроке ове појаве.

Који су проблеми који се могу јавити код деце уколико су презаштићена?

"Овакав вид родитељства се најчешће односи на родитеље који константно помажу деци у задацима које су способни да ураде сами. На пример дете узраста од 3 до 4 године би већ требало да ради доста ствари самостално. У основној школи, родитељи могу радити на томе да осигурају да дете добије одређеног учитеља или тренера, да бирају дететове пријатеље и активности или да пруже несразмерну помоћ у домаћим задацима и школским пројектима", каже психолог.

Иако се базира на добрим намерама и жељи да се деца заштите и да спрече разна разочарања, овакав стил може бити оптерећујућа за родитеље, јер преузимају потпуну контролу у спречавању детета да буде изложено било каквој фрустрацији. Такође, у великој мери утиче и на дете да не развије свој потенцијал. Ако се оцене детета зарађују пројектима које су родитељи у потпуности или чак делимично завршили, дете не може да осећа поверење у сопствене способности. Деца знају када јесу или нису зарадили оцену или оцене на основу сопствених способности. Ако им родитељи толико помажу, дете може да осети да родитељ то чини јер можда није способно да заради пристојне или прихватљиве оцене, чиме се поткопава поверење које можда имају у сопствене способности. На пример, родитељ који помаже свом детету око домаћег задатка када се дете мучи и тражи помоћ, разликује се од родитеља који лебди изнад свог детета за столом сваке ноћи док дете решава домаће задатке под стриктним вођством родитеља.

Постоји пораст распрострањености хеликоптерског родитељства а са друге стране све већи број деце која се заиста боре када оду од куће да започну живот као одрасле особе. Истраживања су показала да постоји корелација између хеликоптерског родитељства и деце која развију депресију и анксиозност. Ово истраживање је такође показало да млади одрасли под контролом својим родитеља, као одрасле особе имају лошије вештине суочавања, мање способности да самостално размишљају креативно и да имају потешкоћа у решавању проблема.

Који је стил родитељства идеалан за дете, како би развило све своје потенцијале?

"Важно је да родитељ буде укључен и да детету поставља јасна ограничења, даје сугестије и упутства али и дозвољава отворену комуникацију са дететом (узима у обзир потребе, емоције и мишљење детета). Овакав вид васпитања одликује 'ауторитативни' васпитни стил који допушта известан степен слободе у погледу могућности избора и доношењу одлука. Учешће деце у доношењу одлука које се тичу њих, отворено трагање за решењима, рационално образложење одлука и подстицање самоодговорности су карактеристике ауторитативног васпитног стила", каже Тијана Глигоријевић.