Вожња возом од Београда до Бара је једна од најбољих у Европи, сматра новинарка Гардијана

Магистрална пруга Београд-Бар је међудржавна железничка линија изграђена у време СФР Југославије и била је незаобилазна за многе житеље поменуте државе који су током лета решили да иду на море. Током осамдесетих година уживало се у њеним предностима и дан данас се препричавају доживљају са вишечасовног путовања. Са сетом се прича да се далеко више дружило, певало и свирало у вагонима, да није било тешко путовати сатима и сатима, јер награда на крају би била долазак на море, у Бар.

Времена су се променила и често бирамо друге опције са којима можемо да дођемо до мора. Ипак за новинарку Гардијана Камилу Бел Дејвис и њеног партнера, вожња овим возом је било филмско путовање. Наводи да је посетила Београд и да је у Музеју Југославије кренула "припремљена" на пут:

"Ту смо сазнали да је пруга од Београда до Црне Горе била један од поносних пројеката некадашњег комунистичког председника Тита. Прва вожња била је свечано отворена 1976. године, након што су југословенски инжењери 20 година копали тунеле кроз планине како би стигли до Јадрана, изграђујући 254 тунела и 435 мостова. Тито је имао свој приватни воз који је био прикључен на пругу неколико дана пре званичног отварања, како би могао да ужива у одмору на обали, далеко од врућих владиних канцеларија у Србији. Његови избледели плави вагони и даље се могу видети у Топчидерском парку и музеју, међу другим комунистичким реликвијама", пише и додаје:

"Та прва вожња приближно 480 километара трајала је седам сати и заустављала се у више од 50 градова. Била је то прелепа рута, али слава је кратко трајала. Деведесетих година, Југославија се распала. Делови железничке пруге били су бомбардовани и веза с обалом је прекинута. Тек 2016. године, пруга је обновљена заједничким напорима Србије и Црне Горе, што је био ретки пример обнове прекограничне инфраструктуре после балканских ратова".

Споменула је да је било техничких проблема, као што су ситни кварова због старих шина, досадни гранични прелази између земаља, али да се су ствари вратиле у нормалу.

"Данас, ова једанесточасовна вожња једна је од најсценичнијих рута у Европи и можете се успут зауставити и истражити регион", предлаже.

Новинарка није остала равнодушна на лепоте Београда и Ужичког краја:

"Након што смо оставили сунцем обасјан Београд иза себе, ускоро смо се дивили валовитим брежуљцима зелених винограда ваљевског и ужичког краја. Пејзаж постаје драматичнији како стижемо до Златиборског планинског венца. Били смо у искушењу да се искрцамо и истражимо Национални парк Тара, који нуди одличне планинарске стазе и дивље кампове. Али, наставили смо, пролазећи кроз добро одржавана поља и стада коза", истиче.

Нагласила је да су следећег поподнева били поново у возу за последњи део пута и да су убрзо видели Јадран.

"Море се отвара с једне стране, а наранџасте и ружичасте боје неба стапају се с водом. Последњи сат пролазимо крај сурових ртова и пешчаних залива, стижући у Бар у тренутку када пада мрак".

И одушевљење Баром није изстало, те споменула је да се окрепила на плажи Шушањ, као и да се пела до старог града. Такође, није одолела пешачкој тури по стази Врмац, као ни плажи Плави Хоризонти.