Често ћемо чути смешне и бескорисне савете и коментаре наших родитеља када је у питању подизање деце, односно унука. Неки од њих су:
- "Никада ниси био овако избирљив. Увек си јео шта год ти ставимо на тањир".
- "Одмах си научила да идеш на ношу, требало ти је један викенд".
- "Спавао си као шампион чим смо те довели из породилишта".
Низ са оваквим или сличним реченицама можемо да наставимо, јер баке и деке се понашају као да се не сећају како је то имати малу децу. Овај феномен су многи уочили и именовали су га на мрежама као "gramnesia", а термин је био веома интересантан и терапеуткињи Али МекКвејд која је покушала да објасни шта изазива такво понашање код сениора:
"Као прво, природно је да имамо магловитије сећање на то како су ствари заиста биле, нарочито ако је искуство које смо имали било посебно тешко или чак трауматично", каже стручњак и додаје:
"Постоји чак и психолошки феномен познат као 'еуфорично присећање', који подразумева да имамо тенденцију да се сећамо прошлих искустава, посебно негативних, позитивније него што су у то време заправо била".
Објашњава да је главни разлог зашто су ови коментари бескорисни то што не мењају ствари са којима се родитељи мале деце боре и минимизирају стрес са којим се суочавају.
Родитељи наводе да се осећају фрустрирано и обезвређено оваквим примедбама. "Ако изразе своје фрустрације, брину се да ће то довести до негативних стереотипа које многи људи имају о родитељима. То понекад доводи да се родитељи осећају као да не могу да поделе борбе или емоције са својим родитељима, односно бакама и декама, и да имају потешкоћа да им поставе границе", наглашава, а пише Хафпост.
Такође, истиче да то што наши родитељи говоре да никада нисмо плакали, не мења чињеницу да наша беба сада плаче и да јој је потребна пажња.
Шта можемо да урадимо
Стручњаци предлажу да проценимо да ли имамо капацитет и енергију за разговор на ту тему са нашим родитељима. Ако заиста желимо да изразимо своја осећања, онда свакако треба поразговарати и скренути пажњу да нас такве изјава и коментари могу чинити несигурним у родитељске способности.
Треба имати у виду да се савети који се дају родитељима о васпитању деце временом мењају на основу нових истраживања и сазнања. На пример, савети које су педијатри давали током осамдесетих или деведестих година могу бити застарели у односу на данашње стандарде и препоруке. Такође, у прошлости, посебно у старијим генерацијама, мајке нису имале толико слободе да отворено говоре о изазовима материнства.
Друштво је тада постављало другачије норме, и било је мање простора за разговор о тешкоћама у прилагођавању животу као родитељ, наглашава МекКвејд. Данас је прихваћеније да мајке отворено говоре о реалности мајчинства, без страха од осуде.