Пушкинов талисман: Од кога је руски писац добио прстен за који је веровао да има посебне моћи
У време када је Александар Пушкин боравио у Одеси, у његовом животу појавила се једна врло посебна жена - извесна Јелисавета Воронцова. Јелисавета је била супруга познатог гувернера, али је без обзира на свој брачни статус гајила врло интензивна осећања према младом писцу.
Њихов последњи сусрет догодио се 1. августа 1824. године и том приликом она му је поклонила вредан поклон - златни прстен са гравуром на старојеврејском језику, који је служио и за "пломбирање" писама. Писама које су они међу собом размењивали и у којима су писали о својим осећањима једно према другом.
Један за њега, други за њу
Прстен је био јако специфичан: осим гравуре, на њему су се издвајали и орнаменти грожђа, које је у јеврејској култури било симбол плодности. Други, идентичан комад накита Воронцова је оставила себи, како би је увек подсећао на Пушкина. О посебном односу књижевника и његове музе писала је чак и Пушкинова сестра.
"Када би стигла пошта запечаћена воском на коме су били утиснути симболи грожђа, који су исти као и на његовом прстену, он би се затварао у својој соби на неколико сати, само како би се посветио читању писма". Толики значај је за њега имао тај однос, али и симболика коју је носио воштани печат.
Пушкин је веровао да прстен има посебне моћи
Пушкин је био веома сујеверан, а његови дани били су испуњени малим ритуалима: посматрао је са које је стране месец, водио рачуна како се рукује и веровао у своју интуицију и предсказања. Исто тако, веровао је у то да одређени предмети, попут прстена који је добио на дар, могу имати посебне моћи.
Писац је био убеђен да је управо због тога што га носи он толико надарен за писање и пун инспирације, као и да је прстен заправо тај који га чува од нечистих сила. "Пушкинисти" сматрају да је управо због тога што на дуел са Дантесом није понео своју амајлију, он и подлегао повредама након испаљеног хица противника.
Амајлија је након смрти Пушкина завршила у рукама других писаца
У руској историји ни један комад накита није имао толико славних власника: након Пушкинове погибије у историјском дуелу 10. фебруара 1837. године, прстен-амајлија прво је доспео код писца Василија Жуковског, а потом и код Ивана Тургењева. Касније је он завршио у Пушкинском музеју, где је требало да буде на сигурном. Нажалост, одатле је он без трага нестао 1917. године.
Престену се до дана данашњег нажалост није ушло у траг, а љубитељи лика и дела једног од најпознатијих књижевника на свету и даље се надају да ће он бити пронађен. Можда га баш сада нека дама позних година ставља на прст док се спрема за прославу рођендана, или, пак, он лежи у некој кутији за накит на неком тавану у петербуршком салонцу, потпуно заборављен, баш као и драгоцености Романових. Ко зна.