Магазин

Планина која гори у Турској - на њој се пламен никада не гаси

"Постоји отвор у земљи из којег избија ватра" - забележио је још у старом веку један филозоф своје импресије о планини која и данас гори. Необично узвишење је објашњено кроз митове, али за ову несвакидашњу појаву ипак постоји и научно појашњење.
Планина која гори у Турској - на њој се пламен никада не гасиGetty © Andrey Pozharskiy

Грчке легенде су обилују невероватним моментима - ту су крилати бели коњи, минотаури, Тројански коњи и осветољубиви богови. Док је древни писац Палеафатус касније покушао да оспори неке од ових митова, када је реч о одређеним легендама није имао другог избора осим да закључи да су бар делимично истините: "Постоји велики отвор у земљи из којег избија ватра. Име планине је Химера," написао је у свом делу "О невероватним стварима".

Био је у праву. Ово место заиста постоји и смештено је на југозападу Турске, тик изнад обале у близини града Анталије и заиста постоје рупе у земљи где гори ватра. Данас гори неуморно, баш као што је горела у време поменутог писца.

Стене Јанарташа, савремено име онога што се верује да је некада била планина Химера, део су Националног парка Олимпос Бејдаглари, подручја изузетне лепоте, пише Си-Ен-Ен.

Парк је пун стеновитих врхова, идиличних тиркизних увала и пространих каменитих плажа. Али његов најјединственији призор несумњиво је Јанарташ - заиста су ретки моменти када наилазите на рупе у земљи где ватра никада не престаје.

Иако је призор вечитих ватри необичан, постоји научно објашњење за ову појаву.

Ватру изазива метан који излази из земље и у контакту са атмосфером долази до експлозивног ефекта. Верује се да је подручје Јанарташа једно од најзапаљивијих места за природне емисије метана на Земљи:

"Први пут сам открио ово место 1997. године и оставило ме је без даха. Као Турчин, одмах сам се нашалио да бисмо овде могли да испечемо укусан кебаб", каже Ибрахим Генц, туристички водич.

Јанарташ свакако има ефекат изненађења. Посетиоци прилазе стазом обложеном каменом испод планине Тахтали Даг пре него што изађу на простор од око 4.000 квадратних метара, где их, уз благ мирис гаса и звук цврчака, дочекују пламенови разбацани по каменитој површини.

Призор је помало надреалан, али такође смирујући, захваљујући околним боровима и блиставо плавој боји далеког Медитерана. Атмосферу додатно употпуњују рушевине храма посвећеног Хефесту - тешко је замислити боље место за обожавање грчког бога ватре.

Горуће стене део су заштићеног културног подручја са улазом на северној граници обалског села Чирали. Долазак до Јанарташа је релативно лак, захтева успон од око 30 минута кроз прелеп предео.

"Најбоље време за посету је од средине септембра до краја новембра или од средине марта до краја маја", препоручује Генц, додајући да су вечери посебно магичне јер пламенови горе још интензивније, док сумрак обавија инспиративни пејзаж парка Олимпос. 

Средину дана је најбоље избегавати током врелих летњих месеци, када су врућина и директна сунчева светлост у јужној Турској изазовни. И, упркос Генцовој шали, није препоручљиво да се играте са ватром или печете кебаб, јер су стене су под заштитом државе, што би могло довести до правних последица.

Мит о чудовишту 

У грчкој митологија се говори о Химери, звери са три главе која бљује ватру и терорише Ликију. Према миту, херој Белерофонт, јашући крилатог коња Пегаза, успео је да убије Химеру: "И Белерофонт је убио њу, верујући у богове", написао је чувени Хомер.
Међутим, верује се да Химера није била чудовиште, већ сама планина, где су ватре уствари биле природна појава. 

image