Магазин
Деца могу наследити анксиозност од својих очева, показала су истраживања
Стрес који очеви проживљавају у детињству и младости итекако оставља траг у биохемијској структури њиховог генетског материјала, показала су најновија истраживања, што се касније одражава и на развој детета.
Већина људи криви лош баланс између посла и приватног живота или лоше пријатељске и емотивне односе за стрес, анксиозност и развој траума. Мешутим, лоше ментално здравље може бити заправо "поклон" који смо добили од наших очева путем генетског материјала.
Најновија студија објављена у магазину Molecular Psychiatry открила је да стрес који су мушкарци проживљавали током одрастања оставља трајне последице на биохемијски састав сперматозоида, те потенцијално утиче и на будућност дететовог развоја.
Проживљавање стреса у детињству утиче на начин "читања" ДНК кода
У свом истраживању, научници су анализирали узорке генетског материјала 58 мушкараца у касним 30-им и раним 40-им годинама живота, а затим резултате анализе укрстили са степеном стреса који су они доживели током детињства и одрастања.
Коначан резултат показао је значајне епигенетске промене у начину "читања" ДНК кода код мушкараца који су проживели стрес у ранијој доби. "Епигенетске промене заправо шаљу импулс који гени треба да се активирају", навео је водећи аутор студије доктор Џетро Туулари.
Трауме из детињства нису само болно сећање, већ и терет који се наслеђује
Ово је доказ да трауме из детињства не остају само у сећањима, већ утичу и на биолошко наслеђе. Најзначајније промене уочене су у некодирајућим РНК молекулима и у метилацији ДНК, процесима који мењају начин на који се гени активирају, нарочито у деловима мозга повезаним са развојем.
Истина, стручњаци наглашавају да детаљније истраживање о томе како се овај процес одвија тек следи: за сада докази о томе да се трауме и стрес преносе на наследнике постоји само када је реч о животињама (мишевима), пренео је портал Лајв Сајенс.
Ситуација није непоправљива, наглашавају стручњаци
Међутим, оно што јесте важно је да ови налази руше стару теорију о томе да је генетика нешто непроменљиво и коначано. Студије показују и да психотерапија, рад на себи и грађење квалитетних друштвених односа могу променити епигенетске маркере и негативна искуства такорећи "избрисати" из очинских гена.
Ова сазнања су нарочито важна у светлу мушког менталног здравља, које је, нажалост, често занемарено. Бригом о њему мушкарци би могли не само да помогну себи, већ и да сачувају наредне генерације од стреса, анксиозности и траума.
