Kако су настали први кармин и лак за нокте - козметички производи кроз историју

Још у старом Египту мушкарци и жене користили су козметичке производе како би свој статус у друштву истакли и додатно нагласили припадност одређеном сталежу. Стари Египћани били су изврсни козметичари: умели су да направе посебне пудере за избељивање тена од олова и глине, вешто су правили руменила и кармине, а ајлајнери од изгорелог бадема и пасте од пепела које су користили свакодневно и дан данас су њихов заштитни знак. Ипак, козметички производи нису имали само за циљ да улепшају старе Египћане, већ су се користили и у разним религијским ритуалима и за негу тела, па је њихово тело увек имало препознатљив мирис есенцијалних уља лаванде, руже или рузмарина.

И становници Кине су користили козметику за исказивање класних разлика, а први лак за нокте потиче управо са Далеког Истока. Потпуно другачији од овог на који смо сви навикли, први лак за нокте био је направљен од жвакаће гуме, пчелињег воска, желатина и јаја. Сам врх најдуже владајуће династије у историји, династије Жоу, носио је лакове сребрне и златне боје (наравно, како би се истакли), док су њени други припадници носили лакове црне или црвене боје, а дуго година је припадницима нижег сталежа било је забрањено да на својим ноктима носе светле нијансе. Нису само Египћани избељивали тен, већ су и Кинези сматрали да је светао тен знак припадности вишем сталежу – зато су пудери од пиринчане пасте били изузетно популарни међу добростојећим становницима ове земље.

На другом крају света, Астеци, староседеоци америчког континента, своје усне бојили су пигментисаним прахом од сушених буба и самлевених лутака лептира. Звучи невероватно, али "радило је посао".

Нису сви козметички производи били направљени од природних састојака попут бубица, пиринча и бадема. Нажалост, неки су прављени и од мешавине токсичних метала, што је остављало велике последице по здравље, а кроз историју они најимућнији, који су најчешће и користили шминку, били су најболеснији и са видљивим дефектима (попут потпуног слепила) – управо због шминке коју су користили.

Стари Грци су баш попут старих Египћана и Кинеза волели избељивати тен, а пудери од глине били су њихов начин да прикажу класне разлике. Волели су и руж за усне напревљене од мешавине морских алги и сушеног дуда. Ипак, то како су волели да исцртавају обрве оставило је можда и највише штетних последица на богате старе Грке, будући да је угаљ, који се користио у те сврхе, често због контакта са очима доводио до трајнио оштећења вида.

Западноевропске земље, попут Енглеске, Италије и Француске такође су имале своје ритуале када је шминка у питању, а често су, попут старогрчких, били опасни. Тако је краљица Елизабета I као маскару, оловку за очи и обрве користила катран из угља. Замислите само колико здравствених проблема је то носило са собом! У колевкама козметичке мануфактуре, Француској и Италији, као и у већини других земаља и царстава света, само аристократија је користила шминку, а тренд избељивања тена отишао је корак даље, па се уместо пиринчане пасте користила паста од олова, која је била позната као маска младости. Иако примамљивог назива, ова маска умела је да буде изразито опасна, па су њени корисници често патили од парализе мишића. Поред светлог аристократског тена, и светла коса у то доба бивала је све популарнија, па су маске од сумпора, алуминијума и меда (бар нешто природно) наносили на целу дужину власи и затим сатима седели на сунцу и тако избељивали косу.

Тек почетком 20. века шминкање престаје да буде резервисано само за највише сталеже друштва и салони за негу лепоте постају да добијају на популарности. Eкспанзије козметичких производа и брендова догодила се 1915. године, а хемичар Т. Л.  Вилијамс који је направио прву маскару за своју сестру Мабел био је зачетник нове ере и оснивач и данас популарног бренда козметике.