Људски нос може "нањушити" и одредити садржај масноће у храни

Док многи људи вредно броје калорије и угљене хидрате како би изабрали најбољу и најздравију храну за своје здравље као и за линију, у међувремену су амерички научници открили да најбољи помоћник ономе ко је на дијети може бити - његов сопствени нос.

Истраживачи из "Монел центра" пошли су од чињенице да је мирис намирнице оно што човек скоро увек прево детектује, много пре укуса. Једна од првих компоненти овог мириса је информација о томе да ли храна садржи масти. "Људско чуло мириса нам омогућава да се сналазимо у свакодневном животу много боље него што смо мислили", каже когнитивни неуронаучник др Јохан Лундстром, водећи аутор овог истраживања. "У ствари, ми имамо способност да откријемо и најмању разлику у садржају масти у нашој храни. Ова карактеристика је изузетно важна са становишта еволуције, јер су масноће од памтивека извор енергије за људско тело", каже овај научник.

Стручњаци верују да је способност откривања масне хране увек била важан квалитет који се код људи развијао током еволутивне адаптације. Без доброг извора енергије не можемо дуго да живимо и обављамо било какве активности. На сличан начин, слатки укуси говоре људима о високом садржају угљених хидрата у храни коју једу (они обезбеђују много енергије, због чега многи људи воле слатко). Мора се напоменути да су научници и раније знали да људи користе сензорне сигнале за откривање масти, међутим, није се тачно знало која су то чула доприносила овоме. Претпостављало се да је "мирис" масти помагао људима да идентификују изворе хране из даљине. Претходна истраживања су показала да људи могу помоћу мириса открити високе нивое чисте масти у облику масних киселина, али до сада није било доказано да људи могу детектовати и садржај масти у храни.

У новом експерименту, истраживачи су покушали да открију да ли људи могу, на основу чула мириса разликовати млеко по садржају масти. Замолили су здраве волонтере да помиришу млеко које садржи типичне количине масти: 0,125 процената (обрано), 1,4 проценат (са смањеном масноћом) или 2,7 процената (нормално млеко). Сваком учеснику су везиване очи и требало је да "оњушкају" три посуде са млеком: две су садржавала млеко са истим садржајем масти, а трећа је садржала млеко другачијег процента масти од претходних. Испитаници су морали да помиришу све три посуде и одреде која је од понуђених опција била "вишак", односно која се разликује. Експеримент је изведен три пута под различитим условима. У првом случају су учествовали становници Филаделфије са просечном телесном тежином, у другом - становници "другачије културне средине" из Холандије, а у трећем, су поново учествовали Филаделфијци, али овог пута и са нормалном и са прекомерном тежином. У сва три експеримента, учесници су користили само чуло мириса да идентификују посуду са различитим процентом масти у млеку. Ова способност није зависила од земље (иако становници Холандије у просеку конзумирају много више млека од Американаца), нити од тежине испитаника.

"Наш следећи задатак, за неко следеће истраживање, је да идентификујемо молекуле мириса који омогућавају људима да открију и разликују нивое масти" - каже др Сан Боесвелт, сензорни неуролог. "Да бисмо то урадили, морамо да извршимо прилично сложену хемијску анализу. Можда ће у будућности, захваљујући новим открићима, научници развити појачиваче укуса који ће мирис хране са ниским садржајем масти, учинити укуснијом. Ово ће, заузврат, допринети напорима који имају за циљ смањење потрошње претерано масне хране.