Комплекс Бога - cиндром "супериорних" несигурних људи

"Ма, не може ми нико прићи, ја сам далеко испред њих"- овакво размишљање и представљање себе другима, упадљиво убеђење човека да је способнији и бољи од осталих у друштву се објашњава појмом мегаломаније, док у психологији и психијатрији ова појава (која није дијагноза нити клинички термин) има свој засебан назив - теоманија.

Одлике комплекса бога

Комплекс бога формира се најчешће код ауторитативног типа личности, који је убеђен у сопствену величину и важност, а често се сусреће код политичара или високопозиционираних државних службеника, људи на позицијама које имају моћ, али и код религиозних вођа или предводника секти. Њихове амбиције и жеље за самореализацијом и реализацијом често су у сукобу са друштвеним нормама, моралним и људским начелима, а у ситуацијама када нешто не иде по плану, признавање сопствене грешке изостаје услед превисоког мишљења о себи и доживљаја личног савршенства. У односу са људима често су безосећајни, неувиђајни, непромишљени и склони "гаслајтингу", док емпатија често одсуствује у комуникацији са другим људима.

Особа са комплексом Бога често:

• Пати од мегаломаније, а људе из свог окружења гледа "са висине"
• Сатима може приповедати о сопственим квалитетима, не дајући другима прилике да изнесу своје
• За циљ има да остави што бољи утисак на окружење
• Од других људи очекује дивљење, хвалоспеве и захвалност
• Себе сматра супериорним, моћним и неприкосновеним

У науци се прво уочавање "шаблона" оваквом понашања догодило у 20. веку, када је психолог Алфред Адлер описао ову појаву, објаснивши њен настанак као последицу одбрамбеног механизма од осећаја инфериорности, а тек је 1913. године ученик Сигмунда Фројда, Ернест Џоунс, увео термин под којим је ова појава данас позната. Џоунс је описао нарцисоидни тип личности који су карактерисале фантазије о безусловној моћи и слави, уз, са друге стране, неадекватни социјални статус и преувеличавања сопствених способности, што је за последицу имало неуклопивост у постојање у реалном свету.

У савременој психологији, овај комплекс описују најчешће уз помоћ алтернативних термина попут нарцисоидног поремећаја личности или компензационог нарцисизма, док се у Русији често користи и термин "комплекс Месије" или "комплекс реформаторства".

Комплекс бога и нарцисизам - да ли је исто

Комплекс Бога по већини параметара сличан је нарцисизму, иако ова два синдрома нису једно те исто. Разлика се огледа пре свега у томе што комплекс бога не представља дијагнозу или клиничку слику, већ појаву, и не представља нарцисоидни поремећај личности. Са друге стране, нарцисоидни поремећај личности јесте појам у психијатрији. Друга важна разлика јесте дијапазон испољавања симптома: док се код нарцисоидног поремећаја личности црте попут претерано високог самопоуздања, непризнавања сопствене грешке и раздражљивост јављају у свим животним сферама, за комплекс Бога карактеристично је манифестовање ових симптома тек у ситуацијама које за њих имају велико значење, попут посла или емотивних односа.

Услед чега настаје теоманија и како се она одражава на свакодневни живот

У гешталт психологији комплекс Бога представља се као нарцисистички начин реаговања на околину, који се може посматрати као одбрамбени механизам и хиперкомпензација (претерана компензација). Узроци за појаву комплекса Бога могу бити разни, али корен сваког јавља се још у детињству: недостатак родитељске љубави, непрестано неодобравање од стране родитеља, упоређивање са другом децом и заслуживање љубави - све су узрочници даљег развоја комплекса у адолесцентском и зрелом добу. Ипак, иза грандиозне, упадљиве "фасаде" крије се несигурност у себе, осећај стида и унутрашњег страха.

Особе са комплексом Бога се због своје природе често сусрећу са потешкоћама у комуникацији и изградњи здравих пријатењских, пословних и емотивних односа. Преосетљиви на критику и незаинтересовани за туђе мишљење и ставове, често од себе одгурују људе, док паралелно непрестано траже некога ко ће им се потчинити и гледати их (као што сам назив комплекса наводи) као Бога. Уколико се пак одлуче да из овог стања изађу, индивидуалан рад на себи најчешће није довољан, већ захтева систематичан приступ уз рад са психологом и подршку најближих.