Руски двобој - како се разликовао од француског и зашто је опстао до 20. века

Пракса изазивања некога на двобој, или "двобој части", стигла је у Русију у другој половини 17. века, под утицајем европских обичаја. Млади племићи које је Петар Велики послао у Европу на студије донели су са собом не само способност градње бродова и освајања тврђава, већ и са европским обичајем двобоја. Упркос строгој забрани коју је увео Петар I, двобоји су наставили да постоје међу племством као илегалан, али признат начин заштите личног достојанства.

Културолог Јуриј Лотман је дефинисао двобој као "борбу вођену према одређеним правилима, усмерену на враћање части и уклањање срама са увређене стране".

Главни циљ изазова није био убиство противника, већ настојање да се човек "очисти" од увреде која му је нанета. Понекад је био довољан и сам изазов, након којег је долазило до помирења, уколико би обе стране након размишљања повод за двобој оцениле као "бесмислен".

Међутим, у случајевима тешког бешчашћа сматрало се да правда захтева крв, па је двобој унапред био планиран као смртоносан.

Упечатљив пример је двобој Александар Пушкина са Жоржом Дантесом, у којем су противнике делиле свега десет корака, што готово да није остављало шансу да исход не буде смртоносан.

Један од најчешћих повода за двобоје били су односи повезани са женама. Увреда части даме или угрожавање њене репутације готово аутоматски су водили изазову.

Повод за изазов могла је бити и сасвим безначајна ситница ако би повредила осетљиво племићко самопоштовање. Александар Радишчев је у делу "Путовање из Петербурга у Москву" иронично приметио: "Десило се да неко некога случајно закачи мачем или шеширом, оштети му власи на глави… па изволите на поље…"

Пре свега, двобој је био привилегија племства - у њему су могли да учествују искључиво племићи једнаког положаја и статуса, док обични људи нису имали право на то.

Према "Двобојном кодексу Дурасова" из 1912. године, увреде су се делиле на три степена:

• Први степен - повреда сујете и нарушавање пристојности (на пример, увредљив поглед или сличан гест)
• Други степен - повреда части (увредљиви гестови, псовке)
• Трећи степен - увреда делом (ударац или бацање рукавице, довољан је и сам додир).

Ако су постојале отежавајуће околности, на пример, ако је увређена жена или немоћна особа, тежина увреде се повећавала, а у супротном, могла је бити ублажена.

Увређени је бирао оружје, а у случају тежих увреда имао је и додатне привилегије: могао је да одреди растојање, да се бори својим оружјем или да изабере врсту двобоја.

Двобој као огледало појма части

И друге земље су имале "своје двобоје" - у Француској је у 14. веку је био "ствар части" и имао је готово формалан карактер, двобојници би разменили безопасне хице и потом заједно отишли на шампањац. У Немачкој су, међутим, студентска братства неговала специфичне двобоје чији је циљ био да се задобије ожиљак као знак храбрости. Иако су постојале заштитне мере, такви окршаји су понекад имали и трагичне последице.

Док су у Француској двобоји губили значај, у Руској империји су 1894. године добили формални оквир кроз "Кодекс части руског официра", који је регулисао када се част брани двобојем и сматрао одбијање изазова срамотом.

Разлози за двобоје у Руском царству кретали су се од одбране узвишених појмова части и женског достојанства до болно повишеног самопоштовања. Овај ритуал, балансирајући на ивици закона и племенитог морала, постао је саставни део културе руског племства, одражавајући његове строге, а понекад и парадоксалне, појмове личне части.

Било је и жена које су учествовале у двобојима

Занимљиво је да у двобојима нису учествовали само мушкарци. Забележени су и женски двобоји кнегиња Јекатерина Дашкова укрстила је мачеве са војвоткињом Фоксон. И будућа императорка Катарина II у младости је мачевала са својом рођаком, а касније је замало била изазвана на двобој због своје "неподношљиве гордости".