Страни медији о пиротској пегланој кобасици - чувени деликатес подиже енергију и расположење

Током дугих зимских месеци, каже се да традиционално прављена љута кобасица у Пироту подиже енергију и расположење. Овај деликатес је богата мешавина одабраног меса са зачинима и сушен је природним путем. Назив кобасице потиче од јединствене технике "пеглања" која је чини танком и даје јој облик потковице.

Иако је део пиротске традиције кроз генерације, овај деликатес органске производње стекао је славу и ван овог града близу границе Србије са Бугарском. Пиротска пеглана кобасица је 2022. године добила сертификат државних органа за безбедност хране за регионалну изврсност и порекло, процес који захтева од произвођача да поштују скуп прописа како би добили званични печат.

"То је врхунски производ. Наша кобасица је једна од најбољих, ако не и најбоља", рекао је за Асошијејтед прес Марјан Савић, који је на челу удружења произвођача пегланих кобасица.

Пиротска традиција производње кобасица датира најмање један век уназад, или можда чак из османског доба. У стара времена, произвођачи кобасица су користили месо старијих животиња да пуне кобасице, а затим су их сушили, понекад их вешајући на дршке метли у својим шупама или таванима.

Данас у том крају постоји око 35-40 сертификованих произвођача. Користе локално узгајано говеђе и козје месо, додајући бели лук, љуту паприку и зачине убране са оближње живописне Старе планине. Прављење пеглане кобасице је "тежак посао", рекао је Савић. Прво, месо мора бити потпуно очишћено од свих масти и везивног ткива, "што је вероватно најтежи део посла".

Кобасице се затим свакодневно ручно суше и "пеглају", ради пуног укуса и облика. Процес се завршава на време за сајам кобасица који се одржава у Пироту сваког јануара, привлачећи хиљаде посетилаца, укључујући многе из суседне Бугарске.

Ипак, упркос растућој потражњи, предузећа за производњу кобасица су угрожена смањењем стада коза у том подручју и генерално топлијим и влажнијим зимама последњих година које стручњаци делимично повезују са климатским променама.

Овај занат, Миша Рајић је научио од свог деде и сећа се како је сваке зиме, док је одрастао, правио пеглане кобасице. Сада поседује малу производну јединицу у својој кући на периферији Пирота.

"Потребно је око месец дана да се добије сув, дехидриран производ спреман за конзумацију", каже.

Додао је да процес "помаже у даљем мешању меса унутар кобасице и у сушењу, јер извлачи влагу".

Добро сушена кобасица има тамну боју са сивкастом површином омотача говеђих црева, који се љушти пре сервирања. Мештани Пирота конзумирају кобасицу слично као дигестив - после пуног оброка, укључујући и десерт. Секу је на танке кришке и полако жваћу са црвеним вином како би уживали у укусу.

"Препоручујемо црвена вина која су мало робуснија како би се уклопила са аромом", наглашавају.