У савремено доба, када комуникација између људи све чешће поприма дигитални облик а рад од куће све учесталији, недовољан физички контакт постао је готово невидљива епидемија.
Загрљаји, руковања и миловања нису само пријатни, већ представљају биолошку потребу нашег организма. Пре свега, физички контакти активирају рецепторе коже, који шаљу сигнал мозгу о сигурности. То смањује активност амигдале, центра страха у лимбичком систему, а истовремено повећава нивое окситоцина, хормона који подстиче поверење и осећај смирености., објашњава психотерапеут др Ирина Крашкина.
Као резултат, анксиозност се смањује, а свакодневни загрљаји од 20 секунди могу смањити симптоме депресије за чак 15 до 20 одсто.
Физички контакти стимулишу и производњу серотонина, а истовремено сузбијају кортизол, хормон стреса. Када тих контакта нема довољно, долази до хиперактивности хипоталамо-хипофизно-надбубрежне осе, што резултира растом кортизола за 20 до 30 одсто и смањењем серотонина. Последица је хронични умор, раздражљивост и општа слабост, а код жена је ефекат јачи због осетљивости рецептора зависних од естрогена.
Симптоми дуготрајног недостатка контакта могу бити апатија, повећана анксиозност, емоционална нестабилност, као и напетост мишића, несаница, смањен имунитет и честе главобоље. Непрекидни дефицит од три месеца и више води до "гладовање за додиром" са ризиком од депресије и соматских тегоба - чак код 40 одсто пацијената јављају се соматски болови без органских узрока.
Недостатак окситоцина утиче и на мотивацију и концентрацију. Стручњак наводи да се концентрација може смањити за 25 одсто, а продуктивност пада због умора и пораста кортизола. У експериментима канцеларијских радника који нису имали физички контакт, продуктивност се смањила за 15 одсто за један месец.
Реакције на недостатак контакта варирају од особе до особе. Генетски фактори, варијације окситоцинских рецептора, као и раније искуство у детињству, утичу на осетљивост. Људи који су у детињству добијали топле загрљаје обично су стабилнији, док интроверти лакше подносе "глад" за додиром него екстроверти и анксиозни типови. Хронични стрес повећава рањивост свих група.
Ипак, постоје начини да се одржи равнотежа без директног контакта. Самомасажа од пет минута дневно, посебно врата и руку, може симулирати осећај додира, а контакт са кућним љубимцима такође повећава нивое окситоцина, док технике дисања 4-7-8 (удах од 4 секунде, задржавање од 7 секунди и издисај од 8 секунди) помажу у смањењу анксиозности. Такође, након лабораторијске анализе, узимање суплемената као што је омега-3 може подићи нивое серотонина, преноси портал "Лајф".