Од школа за племкиње до универзитета: Како се развијало женско образовање у Руском царству

Историја женског образовања у Руском царству је спором процесу који је трајао деценијама. Од првих школа намењених девојчицама до масовнијег уписивања жена на високе школе, сваки корак значио је померање граница онога што се у тадашњем друштву сматрало прихватљивим за жене.

Први трагови организованог образовања девојчица на територији тадашње Русије сежу још у средњи век. У 11. веку принцеза Ана Всеволодовна отворила је школу при манастиру Светог Андреја, у којој су девојчице училе писменост, певање и ручни рад.

Ипак, то још није био систем женског образовања у модерном смислу. Школовање је било ограничено и доступно малом броју девојчица, док је систематичније образовање жена почело да се развија много касније.

Велика прекретница догодила се 1764. године, за време владавине царице Катарине II. Те године основано је "Образовно друштво за племкиње", институција која ће касније постати позната као Смољни институт. У почетку је Смољни био намењен пре свега девојкама из племићких породица.

Била је то затворена и привилегована образовна установа, што значи да није била доступна свим девојчицама, већ је приступ зависило од њиховог друштвеног порекла. Касније је у оквиру институције основано и одељење за девојке неплемићког порекла, познато као "буржоаска школа".

Циљ оваквог образовања није био само да девојке науче да читају и пишу. Од њих се очекивало да постану образоване жене, добре супруге и мајке и "корисни чланови друштва". Програм је обухватао књижевност, географију, стране језике, музику, плес и домаћинство.

Током 19. века појављују се и друге женске образовне установе, попут Катарининског, Александровског и Елизабетанског института. И оне су функционисале по класном принципу, па могућност школовања није била иста за све девојке.

Испред свог времена: Жене пионири које су владале бизнисом и уметношћу у Царској Русији

Женске гимназије шире приступ образовању

Најзначајнија промена долази у другој половини 19. века, када почињу убрзано да се отварају женске гимназије.

Године 1870. Министарство народног образовања Руског царства одобрило је "Правилник о женским гимназијама и прогимназијама". Школовање је трајало седам година, а девојке које су желеле да се баве наставничким послом могле су да похађају и додатни, осми, педагошки разред.

Образовање није свима доносило исти степен квалификације. После седам разреда матуранткиње су могле да раде као учитељице у основним школама, док су после осам разреда могле да постану кућне учитељице. Оне које су завршиле школу са одликовањем добијале су и могућност да се без полагања испита упишу на поједине курсеве високог образовања за жене.

Поред државних гимназија постојале су и друге образовне установе намењене одређеним групама жена. Међу њима су биле епархијске школе, које су биле намењене ћеркама православног свештенства.

Ипак, чињеница да су се женске гимназије шириле није значила да су девојке добијале исто образовање као дечаци. Њихови наставни програми често су били ограниченији, а поједини предмети, нарочито математика и природне науке, дуго су се сматрали мање прикладним за жене.

Највећа препрека била су врата универзитета

Средње образовање било је једна ствар, а високо образовање нешто сасвим друго. Дуго времена женама није било дозвољено да буду редовне студенткиње на руским универзитетима. Ипак, током 1860-их поједине жене почињу да присуствују универзитетским предавањима као такозвани ревизори, односно слушаоци који нису имали статус редовних студената.

Универзитетска повеља из 1835. године није изричито забрањивала женама да присуствују предавањима, па су неки универзитети направили тај корак. Међутим, жене које су слушале наставу нису имале иста права као мушки студенти. Без посебне дозволе нису могле да полажу испите нити да стекну универзитетску диплому.

Жене су зато почеле све гласније да захтевају право на високо образовање.

Године 1867. новинарка Евгенија Конради одржала је јавни говор о потреби да женама буде омогућено више образовање. Њена иницијатива наишла је на значајан одзив: Око 400 жена потписало је петицију ректору Универзитета у Санкт Петербургу.

Уместо пуног приступа универзитетима, постепено су почели да се оснивају посебни курсеви високог образовања за жене. То су биле приватне или полујавне образовне установе које су пружале наставу на нивоу сличном универзитетском образовању. Бестужевски курсеви постали су једна од најпознатијих институција женског високог образовања у Руском царству.

Ево шта бисте јели да сте били гост на балу у Царској Русији

Први кораци ка универзитетској дипломи

После Револуције 1905. године, која је донела значајне политичке и друштвене потресе у Руском царству, све више универзитета почело је да дозвољава женама да присуствују предавањима. Истовремено су почеле да се појављују и специјализоване високошколске установе за жене. 

Број жена које су се школовале на курсевима високог образовања наставио је да расте. До 1916. године, према наведеним подацима, на свим високошколским курсевима за жене у Руском царству било је уписано приближно 30.000 жена, а већина њих су се касније опредељивале за наставничку професију.

Образовање је и даље имало високу цену

Иако су могућности за школовање жена расле, пут до образовања и даље је био далеко од једнаког. Високо образовање за жене углавном се плаћало, што је представљало значајну препреку за оне које нису потицале из имућнијих породица.

У неким случајевима за упис је била потребна и писана дозвола најстаријег мушког члана породице. То су најчешће били отац, муж или старији брат.

Радикалан преокрет

Коначна и највећа промена долази након 1917. године и Руске револуције, када се руши царски поредак и настаје нова држава.

У мају 1918. године Народни комесаријат за образовање издао је декрет о увођењу обавезног заједничког образовања девојчица и дечака. Уследиле су и промене у високом образовању, па је женама званично омогућено да се под једнаким условима са мушкарцима уписују у високошколске установе.

Тако је после векова постепеног ширења могућности за школовање дошао крај систему у којем је образовање било строго раздвојено према полу.