Осмог септембра је по први пут обележен Дан језика народа Руске Федерације. Датум је посвећен сећању на Расула Гамзатова, великог дагестанског песника, а сам празник отвара важно питање: како сачувати језичко и културно богатство земље у којој живе народи различитих историја, традиција и језика?
Постоје земље чију разноликост можете видети на улици. Постоје и оне у којима је можете чути. Русија припада и једнима и другима.
Русија се често описује као највећа земља на свету. Али њена величина није само у пространству. Она се види и у броју народа који у њој живе, у језицима којима говоре, у различитим традицијама, веровањима и културама које су током векова постале део њеног историјског и друштвеног простора.
Од Кавказа до обала Тихог океана, од Поволжја до Арктика, на простору Руске Федерације вековима се сусрећу различити народи, језици и културе. Руси, Татари, Башкири, Чечени, Чуваши, Удмурти, Маријци, Мордвини, Бурјати, Јакути, Туванци, Калмици, Осети, народи Дагестана, као и бројне мале староседелачке заједнице Севера, Сибира и Далеког истока - сви су они део сложене историје овог простора.
Управо то богатство од ове године има и свој посебан дан: 8. септембар. Русија први пут обележава Дан језика народа Руске Федерације, установљен указом председника Владимира Путина 4. новембра 2025. године.
Избор датума има снажну симболику. Осми септембар је дан рођења Расула Гамзатова, једног од најпознатијих песника Дагестана и једног од оних књижевних стваралаца који су успели да свој матерњи језик, аварски, претворе у мост према ширем свету.
Језик није само реч
Језик се најчешће доживљава као средство којим се споразумевамо. Али за народ је он много више од тога. У њему остаје оно што време најлакше односи: Сећање на претке. Имена места. Старе песме. Приче које су се преносиле са колена на колено. Пословице. Народне мудрости. Начин на који једна заједница назива реку, планину, снег, ветар или дом.
У језику је сачуван један посебан поглед на свет. Зато губитак језика није само губитак речи. То је губитак дела културног памћења. Са језиком нестаје један начин да се именује свет. Нестаје део усмене историје, део народне културе, део сећања једне заједнице.
Та чињеница посебно добија на значају у Русији, земљи у којој се сусрећу како велике језичке заједнице, тако и језици малих народа, са врло ограниченим бројем говорника.
Према званичним подацима, у Руској Федерацији живи више од 190 народа, док је у употреби више стотина језика. Неки имају милионе говорника и развијену књижевност. Други се преносе готово искључиво унутар породице и локалне заједнице.
Сваки од њих, међутим, представља део историје простора на којем се говори.
Простор у којем се сусрећу цивилизације
Мало је земаља у којима је географија толико снажно утицала на етничку и културну слику као што је то случај са Русијом.
Волга је вековима била једна од великих саобраћајница Евроазије. Кавказ је представљао простор сусрета различитих народа и цивилизација. Сибир и Далеки исток отворили су пут ка просторима који су по природи, клими и начину живота били потпуно различити од европског дела земље. У тим огромним пространствима формиране су заједнице са сопственим језицима, обичајима и начином живота.
У Дагестану, на пример, вековима живе бројни народи који говоре различитим језицима. У Поволжју су се преплитале традиције словенских, туркијских и угрофинских народа. У Сибиру и на крајњем Северу сачуване су културе народа чији је традиционални живот био тесно повезан са тундром, тајгом, рекама, морем и номадским или полуномадским начином живота.
Та разноликост није декоративни додатак руској историји. Она је њен саставни део.
Зато се руска многонационалност најбоље може разумети као мозаик. Руски народ представља највећи део тог мозаика, али не и једини. Сваки народ има своје место у историји Русије. И сваки језик носи део те историје.
Руски језик као заједнички простор
У тој шароликој слици руски језик има посебну улогу. Он је државни језик Руске Федерације, који омогућава комуникацију људи различитог националног порекла широм земље. Захваљујући њему, припадник једног народа може да разговара, студира, ради и ствара заједно са људима из потпуно другачијих крајева Русије.
Али заједнички језик не мора да значи нестанак матерњих језика. Напротив. Човек може да говори руски и да истовремено код куће говори татарски, аварски, чеченски, бурјатски или јакутски. Може да буде део ширег руског друштва, а да истовремено чува језик своје породице.
У томе се и налази један од кључева разумевања руске многонационалности. Управо је у томе суштина идеје многонационалне државе: различитост не мора нужно да буде препрека заједништву, већ може бити његов саставни део.
Русија је током своје историје пролазила кроз различите периоде и доживљавала велике политичке, друштвене и економске промене. Њени народи нису увек имали једноставне односе, а историја руског простора познаје и сукобе, страдања и тешке периоде. Али управо због сложености те историје данас је важно говорити о културном наслеђу свих народа који чине савремену Русију.
Питање језичке разноврсности није само руско питање. Широм света бројни мали језици суочавају се са истим проблемом: млађе генерације све мање користе језик својих предака, градови привлаче становништво из различитих крајева, а велики језици све више преузимају простор у образовању, медијима и дигиталној комуникацији.
У таквим условима није довољно записати језик у речник или га сачувати у музеју. Језик је жив само док се говори. Док га родитељ преноси детету. Док се њиме пева. Док се на њему пишу књиге. Док се њиме разговара на улици, у школи и у породици.
Зато очување језика није само посао лингвиста.То је питање породице, образовања, културе и односа државе према наслеђу својих народа.
Расул Гамзатов - песник између два света
Избор Гамзатовљевог рођендана за овај празник зато има посебну тежину. Расул Гамзатов рођен је 1923. године у Дагестану, у аварској породици. Свој први и најдубљи књижевни свет изградио је на матерњем језику.
Али његова поезија није остала затворена у границама Дагестана. Преко превода, а нарочито кроз руски језик, његови стихови стигли су до милиона читалаца. Тако је један песник који је писао на језику свог народа постао део велике руске књижевности.
То је важна порука. Матерњи језик није граница. Он је корен. А корен не спречава дрво да расте.
Дан језика народа Руске Федерације има и свог важног "суседа" у календару. Дан руског језика обележава се 6. јуна, на рођендан Александра Сергејевича Пушкина. Та два различита празника шаљу две различите, али повезане поруке.
Шести јун посвећен је језику Пушкина, Толстоја, Достојевског, Чехова и читаве велике руске књижевне традиције, док осми септембар отвара шири простор језика свих народа који живе у Руској Федерацији. Један говори о језику који повезује огромну земљу, а други подсећа на језике који унутар те земље чувају посебност њених народа.
У времену у којем свет постаје све повезанији, очување различитости постаје све сложенији задатак. Али разноликост није препрека модерности. Народ не мора да бира између прошлости и будућности. Може да користи савремене технологије, да живи у великим градовима, да се школује и ради на руском језику, а да истовремено свом детету пренесе језик свог народа.
То је, можда, најбољи начин да се култура сачува, не као експонат, већ као живи део свакодневице.
И управо зато празник који се данас први пут обележава у Русији има значење које превазилази један датум у календару. Он говори о потреби да се различити народи не посматрају само као статистика, већ као носиоци културе.
И ту се поново враћамо Расулу Гамзатову. Песнику који је остао веран језику свог народа, али је истовремено постао познат далеко изван његових граница, почев од песме "Ждралови". Његов пример показује да велики културни простор не мора да тражи од човека да се одрекне онога што је понео из свог завичаја. Напротив - понекад управо оно најлокалније постане универзално.
Једна земља, много гласова
Први Дан језика народа Руске Федерације није само још један датум у календару. Он је прилика да се Русија посматра из другог угла, не само као огромна територија, велика сила или једна од највећих држава света, већ као простор у којем живе многи народи и у којем се вековима преплићу различите културе.
Од аварског језика Дагестана до језика народа крајњег Севера. Од татарског Поволжја до јакутских пространстава. Од Кавказа до Камчатке.
Различити гласови. Различита сећања. Различите традиције. А све то повезује један државни простор. Управо у томе лежи посебност многонационалне Русије.
Јер величина једне земље није само у њеним границама. Понекад се њена права величина најбоље чује у различитим језицима којима њени људи говоре. Ако се ти гласови сачувају, сачуваће се и део историје земље.
Од аварског стиха Расула Гамзатова до песама народа руског Севера, од татарске књижевности до језика малих сибирских заједница - сваки од тих гласова део је велике и сложене приче о Русији.
А ако се језици народа буду преносили новим генерацијама, онда ће и та велика, сложена прича о Русији наставити да се пише, не једним гласом, већ многима.