"Ако посегнеш за нечим, нека то буде разговор": Покренута кампања за превенцију самоубиства

Програм Уједињених нација за развој у Србији (UNDP) и Центар за емотивну подршку и превенцију самоубиства СРЦЕ покренули су, поводом Међународног дана превенције самоубиства који се обелеђава 8. септембра, кампању "Ако посегнеш за нечим, нека то буде разговор".

Циљ кампање је смањење стигме повезане са менталним здрављем и охрабривање људи да разговарају о својим осећањима, као и да на време потраже подршку када се суочавају са психолошким тешкоћама. Кампања је усмерена и на људе који се налазе у њиховом окружењу - пријатеље, партнере, чланове породице, колеге, наставнике и друге који могу имати важну улогу у пружању подршке особи која пролази кроз тежак период и психичку кризу.

Посебан фокус на мушкарце

У фокусу кампање су мушкарци, који чине више од 70 одсто особа које у Србији изгубе живот услед самоубиства. Наметање друштвених очекивања да буду снажни и да проблеме решавају сами често им отежава да говоре о томе како се осећају и да потраже помоћ.

Основна порука кампање да психолошка криза није знак слабости, већ стање у којем је човеку потребна подршка, истакла је руководитељка Сектора за родну равноправност у UNDP-у Маја Ђундић Бранковић. Она је указала и да превенција није само реаговање када криза већ наступи, већ и стварање система и друштвеног окружења у којем је могуће на време препознати да је некоме потребна помоћ.

Психолошкиња из Центра СРЦЕ Тања Бокун нагласила је да разговор о менталном здрављу треба да постане природан део свакодневних односа. Када некога питамо како је и заиста смо спремни да саслушамо одговор, показујемо му да није сам и да је у реду потражити подршку.

Више од 720.000 људи годишње изгуби живот

Самоубиство представља озбиљан глобални јавно-здравствени проблем. Према проценама Светске здравствене организације, у свету више од 720.000 људи сваке године изгуби живот услед самоубиства.

Подаци Републичког завода за статистику показују да су у Србији током 2025. године регистрована 556 самоубиства - 428 мушкараца и 128 жена. Статистички трендови показују да мушкарци у нашој земљи знатно чешће изврше самоубиство у односу на жене, посебно мушкарци старији од 40 година.

Посебан ризик код мушкараца повезује се са тежим тражењем помоћи и каснијим укључивањем у систем подршке, али и са штетним очекивањима која произлазе из традиционалних мушких улога и начина на који се од њих очекује да изражавају емоције. Додатни ризик представља приступ ватреном оружју, који вишеструко повећава могућност фаталног исхода.

Депресија је најчешће повезана са самоубиством

На значај препознавања ризика указао је и психијатар Бранко Вуковић, који истиче да су психијатријске болести, пре свега депресија и психоза, међу најчешћим узроцима самоубиства и могу имати смртоносан исход. Ризик, међутим, могу повећати и тешке животне ситуације, околности и губици који се могу догодити и психички здравим људима.

Вуковић наводи да је самоубиство најчешће повезано са депресијом, посебно са тешком депресијом. Оно може бити активно, када пацијент сам покуша да оконча живот, али и пасивно, када престане да једе или одбија било какву помоћ. Постоје и гранични случајеви у којима особа може импулсивно да покуша самоубиство, без претходне припреме и дужег размишљања. То се може догодити у тренутку када не успева да се избори са снажном анксиозношћу, бесом или љутњом.

Лекови захтевају пажљиво праћење

Вуковић је указао и на то да се код неких лекова, најчешће антидепресива, као могући нежељени ефекат наводе суицидалне мисли. Код особе која их већ има, а због недостатка снаге и енергије не може да поступи по њима, делимично побољшање стања након терапије може вратити и енергију, док основни проблем још није решен.

Зато психијатри морају пажљиво да прате пацијенте којима прописују ову врсту терапије и да буду свесни могућег ризика.

Неки људи шаљу сигнале да им је потребна помоћ

Одговорити особу од самоубиства није увек лако, али неки људи који размишљају о томе истовремено желе и помоћ. Пре него што отворено проговоре о самоубиству, могу слати сигнале попут тога да им није ни до чега, да им је свега доста или да би свима било боље када не би били живи. Такве изјаве могу бити апел за помоћ и знак да је особа под ризиком.

Разговор и емпатија могу бити важни

Када се препознају такви сигнали, важно је разговарати са особом, саслушати је и показати јој да није сама. На тај начин може се створити простор да се отвори и, уз подршку, пронађе друго решење и нада за наставак живота.

Вуковић наглашава да је важно реаговати већ на најмање знаке ризика, показати емпатију и ставити особи до знања да сте ту за њу. Ипак, у неким случајевима помоћ није довољна јер је особа чврсто донела одлуку, због чега су рано препознавање ризика и правовремена реакција од великог значаја.