Жуто-плави путопис Би-Би-Сија кроз Украјину

Ово више личи на Моцартов него на Стаљинов град, тако је гласио опис Лавова у путопису Би-Би-Сија аутора Мајкла Портиља о Украјини. Могуће да има архитеката који ће спремно издекламовати како то тачно изгледају градови Волфганга Амадеуса, а како Јосифа Висарионовича, али историја је прилично неумољива – музички геније је за живота имао такав утицај на друштво да је сахрањен у заједничкој гробници за сиромахе у убоге на бечком гробљу Свети Марко.

Један његов славни сународник и сликар у покушају заиста је уживао да са омиљеним сарадником Албертом Шпером пројектује градове, тргове,  о чему сведоче стотине фотографија и снимака са макетама и пројектима, али никада у западним медијима нисмо чули за израз Хитлеров град. За време његове владавине, чак пет градова добило је званично назив Фиреров град – Линц, Минхен, Нирнберг, Берлин и Хамбург, а двојица неуморних градитеља немачке супериорне културе и затирања  свега јеврејског и словенског, нису стигли да заврше њихов град из снова – престоницу света Германију. 

У Моцартовом Бечу најбољи археолози и форензичари на свету никако нису успели да пронађу остатке генија и прописно га сахране, али мрзовољни историчари који живе у прошлости подсетиће нас да се највећи масовни скуп у историји Беча догодио када је Хитлер са балкона палате Хофбург прогласио присаједињење своје домовине Трећем рајху. И данас, када млади људи попију које пиво више и проради им отпор према исполираној званичној историји или емоција према прецима, тај балкон назову Хитлеров балкон.

Никада ни балкон ни палату не зову по Моцарту, иако је тамо наступао више пута од великог вође. А за везе Моцарта и Лавова податке има изгледа само Би-Би-Си.

Сам аутор непоновљивог путописа иза себе има и непоновљиву каријеру.

Обично политички лидери почињу као новинари, али у неком тренутку схвате  реалност, доживе просветљење пред неким банкоматом и постану – лидери. Портиљо је каријеру почео као најперспективнији млади конзервативац и био већ виђен за наследника Маргарет Тачер, због чега га и данас неке колеге  описују као "најбољег премијера којег Британија није имала". Био је у влади Џона Мејџора министар одбране и саобраћаја, али му треба одати признање што није постао потпредседник неке мултинационалне компаније и рентирао своје везе из прошлости за веома удобну старачку будућност.

Као део имиџа успешне серије путописа железницом, Портиљо је изабрао веома екстравагантно облачење тако да на сваком  европском тргу камере и гледаоци могу да га веома лако уоче осим осим ако није у току велика парада за права ЛГБТ популације. 

Али за мисионарски пут Украјином, који је почео у "Моцартовом Лавову",  определио се за јарко плави сако и жуте панталоне који му гарантују апсолутну безбедност у сваком тунелу на свету.

Обучен у бојама украјинске заставе, Портиљо је већ у Лавову објаснио да је у том граду, док је био део Аустроугарске монархије рођен украјински национализам и жеља за ослобођењем и самосталном државом.

И јесу ли се ослободили од Аустроугарске империје? Ма не, напредне моцартовске, бетовеновске или менделсоновске империје несебично су подржавале борбе за слободу и самосталност свих покрета, али само ван њихових граница и у земљама са којима немају добре односе.

На бечком двору нису то могли да знају, али у Лавову се ипак десила украјинска независност – то је било на дан када су нацисти ушли у град, 30.јуна 1941. када је украјинско-нацистички покрет Стјепана Бандере прогласио акт о обнављању украјинске независности. Следећа три дана, на улицама Лавова украјински симпатизери нацизма организовали су животињски линч над неколико хиљада Јевреја, док су немачки окупатори то само снимали и приказивали у журналима. Неколико дана касније, нацисти су ипак одлучили да им никаква украјинска држава није потребно, али никако није јасно како истраживачки доајен Би-Би-Сија у плаво-жутом костиму није пронашао тако јасне трагове украјинске независности. 

Можда је слушао Моцартова дела настала у Лавову, које ће Би-Би-Си тек открити.

На дирљивом путу кроз Украјину, Портиљо ипак признаје да се та земља некада звала Кијевска, а некада Мала Русија те да је у Кијеву настала Руска црква, али сако и панталоне обавезују више од историје. 

У читаоници Народне библиотеке тронуто слуша девојку и момка, обучене у народне ношње, како рецитују песме оца украјинске нације Тараса Шевченка. Велика је срећа што се неки режисер или аутор јавног сервиса Србије није сетио да млади људи са јелецима, антеријама, шајкачама и везеним марамама рецитују Дучића или Ракића. Од напада за примитивну, националистичку пропаганду аутори и млади људи би морали да се бране годинама. Али на Би-Би-Сију то је све деловало баш префињено, некако са империјалним стилом.

Готово фенси или "пош".

У путопису се износи можда најцитиранија оцена за сваку земљу у којој западне службе и пратећи медији одлуче да донесу демократију и слободу – ова земља је кроз историју разапета измећу Истока и Запада. Само није дефинисано када је то била на Западу, да би могла да буде разапета осим те три године у прошлом веку, које није мудро спомињати.

Негде при крају путописа, када железница више нема куд, Портиљо долази и до иконичних степеница у Одеси, које су остала упамћене по ремек делу Сергеја Ејзенштајна о побуни морнара, радника против царске Русије. Филм је филм, али у стварности је било драматичније, констатује са тужним погледом у историју великан Би-Би-Сија. За љубитеље кинематографије остаје, ипак, утешно што генијални аутор није почео да ради серије о великим филмовима. Јер тај ничим спутани дух би био спреман да посумња и у истинитост филма Лоренс од Арабије, а не би презао да преиспита ни ремек-дело о Гандију.

Та је 1905. година, ипак, нешто што у новом читању и писању светске историје заслужује посебну пажњу. И док посећује прелепу синагогу у Одеси, са рабином који је дошао из Лондона тронутим гласом подсећа гледаоце да је овде 1905. извршен "погром" у којем је убијено измећу 300 и 500 Јевреја.

Преци Стивена Спилберга или Боба Дилана после "погрома" напустили су регион Одесе и јеврејска заједница још носи ту трауму антисемитизма. Портиљо додуше каже у једној реченици да је читава јеврејска заједница из Одесе нестала са лица земље 1941. године, али некако би убило потресни наратив човека у жутим панталонама ако би сада улазио у детаље како су се звали нацисти, а како жртве.

И док се на почетку описује рађање украјинског национализма, при крају емисије описује се како је настала једна од најлепших лука на свету Одеса. Царица Катарина Велика поверила је француском архитекти Франсоа де Волану да пројектује град, а војводи и војсковођи Ришељеу да буде гувернер и покровитељ због чега је први велики споменик у граду 1825. године био посвећен њему.  

У Бредшоовом бедекеру из 1913. године, који сам Портиљо користи као главни лајтмотив читаве серије, наводи се да је Одеса најкосмополитскији град у Европи. На само једном тргу  можете да сретнете све могуће нације – Русе, Турке, Јевреје, Грке, Молдавце, Французе, Немце, Енглезе. 

Остаје нејасно шта то Бредшо није знао? Или како би Портиљо описао космополитски дух данашње Одесе.