Генетско памћење: Kако знамо ствари које никада нисмо учили

Генетско памћење није потпуно нов концепт. Психијатар Карл Јунг га је називао "колективно несвесно", како би дефинисао још шири концепт наслеђених особина, интуиције и колективне мудрости из прошлости. Јунг је сматрао да смо сви рођени са сећањем и искуствима који су наши преци уписали у наш ДНК материјал. Ми га не морамо "откључати", али је могуће да најбазичнији инстинкти за преживљавање буду наслеђени од претка који је преживео неку врсту трауме.

И док не можемо да се сетимо страхота које су преживели наше прабабе и прадеде током ратова, као ни да се сетимо миграције које је наш народ имао у прошлости, ипак, људи дефинишу себе као припаднике фамилије или народа управо преко заједнички доживљених искустава из прошлости, преко којих осећају блискост са припадницима читавог народа.

Већина људи сматра да су створени са мозгом као хардвером нашег тела, и великом белом неисписаном таблом (меморија). А ову "таблу" попуњавају својим искуствима, учењем и додавањем нових информација.

Насупрот овом веровању, стоје заговорници онога што се може називати генетиком, генетским сећањем, сећањем предака или "сазнајним поклонима" предака. Овим терминима многи научници описују како настају саванти, односно како просечни људи након повреде главе добију нове таленте. Одређене особе након тешке повреде главе или неких обољења, развију таленте за музику, уметност, математику, који су, како кажу стручњаци, мировали све док нису ослобођени повредом. Чудесни савант неким научницима делује као да долази са већ програмираном огромном количином урођених вештина и знања у некој области, нешто попут фабрички инсталираног "софтвера". То је област функције памћења за коју већина научника сматра да је вредна много више истраживања и проучавања.  

Истраживачи су пре свега проучавали животињско царство које пружа обиље примера сложених наслеђених способности а које нису у оквиру физичких карактеристика. Лептир монарх сваке године прелети од Канаде до Мексика где презими. У пролеће креће на дуг пут назад на север, али за овај пут потребне су чак три генерације. Ниједан лептир на повратку није успео за свог живота да прелети целу руту - како онда знају пут којим никада нису ишли? То мора бити наслеђени софтвер сличан ГПС-у, а не научена рута.

Инстикт или генетско памћење

Има још много примера из животињског царства у којима су веома сложене особине, понашања и вештине наслеђене и урођене, а називају се инстинктима. Какав је однос између сећања и инстинкта код људи? Да ли је могуће да су људски инстинкти за преживљавање засновани на сећањима наших предака?

Када људи говоре о генетском памћењу, њих занимају конкретне успомене из живота, на пример, прабаке, али инстинкт је више начин памћења нечега што је преношено кроз генерације од предака. Добар пример би био како бебе имају инстинкт да допузе до мајчиних груди како би могли да пију млеко. То је инстинкт који је пренет, можда из времена када мајка можда није могла да принесе бебу својим грудима.

Да на понашање могу утицати догађаји у претходним генерацијама који су пренети путем генетског памћења, показују студије на животињама. Експерименти су показали да трауматски догађај може утицати на ДНК у генетском материјалу и променити мозак и понашање наредних генерација. У једном истраживању, животиње су обучене да се плаше мириса сличног трешњином цвету. Тим са Медицинског факултета Универзитета Емори, у САД, затим је погледао шта се дешава унутар генетског материјала (сперме ове животиње). Показали су да је део ДНК одговоран за осетљивост на мирис трешњиног цвета био активнији, па су мишеви и њихови потомци били "изузетно осетљиви" на цвет трешње и избегавали су мирис, упркос томе што га никада у животу нису лично искусили. Утврђене су и промене у структури мозга.

"Искуства родитеља, чак и пре зачећа, значајно утичу и на структуру и на функцију у нервном систему наредних генерација", закључује се у извештају након спроведене студије.

Теорија генетског памћења је такође повезана са међугенерацијском траумом и преношењем историјског угњетавања. Колико је вероватно да, рецимо, они који су преживели холокауст или потчињени староседеоци, преносе своја искуства генетски? Постоји могућност да се то деси, сматрају стручњаци, да траума и искуство могу довести до тога. Сматра се да ако је траума озбиљна, то може утицати на генетски материјал, у зависности од стања у ком се налази људско тело. Иако нема доказа да се то дешава код људске деце, биолошки је вероватно да се таква сећања пренесу даље. 

Можемо ли искористити генетско памћење 

Професор Маркус Пембри са Универзитетског у Лондону рекао је да су ови налази веома значајни за фобије, анксиозност и посттрауматске стресне поремећаје као и да су пружили доказе да се неки облик памћења може преносити између генерација. "Крајње је време да истраживачи јавног здравља озбиљно схвате људске трансгенерацијске одговоре. Сумњам да ћемо разумети пораст неуропсихијатријских поремећаја или гојазности, дијабетеса и метаболичких поремећаја уопште, без узимања у обзир вишегенерацијског приступа", рекао је Пембри. 

Остаје изазов за научнике како искористити тај успавани капацитет, ненаметљиво и без повреде мозга или сличног инцидента. Може ли се ова меморија активирати?

Жеља за личним унапређивањем је својствена људском бићу и може се рећи, урођена. Из тог разлога, многи појединци су спекулисали о томе да ли се генетска сећања могу активирати како би биле уочене способности или склоности за које неко верује да могу бити успавани у њиховој подсвести или генетској структури. Међутим, иако су неке чињенице утврђене, велики проценат разговора око наследних сећања спада у категорије теорија, хипотеза и спекулација. У овом тренутку, не постоје научни докази који сугеришу да људска бића поседују способност да активирају сећања која су некада припадала њиховим прецима. Нова открића у вези са генетским памћењем ће се вероватно појавити у наредним годинама.