Стране речи у нашем језику - нужда или опасност

Модерно време и свеприсутна технологизација, као и глобално размењивање информација довело је до тога да, без изузетка, сви користимо стране речи, а да  нисмо ни свесни да су те речи страног порекла. Све чешће сe и у новинарском послу сусрећемо са новим терминима појава у друштву, посебно на глобалном нивоу, па смо принуђени да користимо стране речи јер не постоји адекватна реч у нашем језику. То се посебно односи на појаве које настају на друштвеним мрежама, на којима се најчешће сусрећемо са енглеским језиком. Питали смо професора на Катедри за српски језик и лингвистику, Милоша Ковачевића - Да ли би требало да се бојимо страних речи?

"Што се тиче самих страних речи, не треба да се плашимо. Али што се тиче утицаја енглеског језика, тога треба да се плашимо. Из једноставног разлога, зато што је утицај енглеског језика толико велики да он, на неки начин, урушава статус српског језика. Без обзира колико су Срби, на пример у Војводини, током претходног периода били под немачким утицајем и латиницом, па под утицајем француског, опет латиница, ћирилица није изумрла тада. Међутим, данас под утицајем енглеског језика ми можемо заправо говорити о напуштању ћирилице. Са друге стране, лексички и граматички систем енглеског језика толико утиче да једно од основних правила српског језика, једначење сугласника по звучности, долази у питање", каже професор Ковачевић.

Професор сматра да је нормално да нам долазе нове речи са развојем технологије. Такође сматра да то више није утицај енглеског језика, већ утицај Америке, као носиоца енглеског језика, јер највећи број нових производа долази одатле, због чега је овај глобализацијски процес погубан за српски језик, посебно за ћирилицу.

Шта мислите да ли стране речи могу на неки начин да доприносе развоју језика?

"Када је једна домаћа реч уобичајена, узмимо реч 'управник' и појави се страна реч на датом месту, данас је то на пример реч 'менаџер', ви одједном видите да реч 'управник' нема сва значења која има реч 'менаџер'. И одједном се почне правити десинонимизација. Другачије речено, стране речи почињу добијати мало другачије значење од оних које имају домаће речи. Тада су стране речи заправо потребне, оне су обогатиле језик."

Ковачевић сматра да није добро имати терминологију само на матерњем језику. Терминологија је везана за науку, а наука је интернационална категорија и мора се сарађивати и са Русима и са Немцима, Французима, Енглезима. Једино питање које се поставља је, до ког нивоа су нам потребне те стране речи. Беспотребне стране речи су, сматра професор Ковачевић, баласт унутар самога језика.

Како да нађемо меру?

"Ја мислим да је једина могућност враћање дигнитета (достојанства) српског језика. Све док је статус енглеског језика код омладине и деце такав да је он неупоредиво значајнији од српског језика, јер матерњи језик се сматра поштапалицом, опште познатом ствари коју свако говори. Док се не врати поштовање самога језика, тешко је борити се против толиких страних утицаја. Уосталом, српски језик није велики, као на пример руски језик, који има огроман број страних речи, али је велики језик са огромном саморегулативном моћи, тако да се нe виде те стране речи и страни утицаји, јер они буквално добијају своје место у културном статусу. Код нас они постају надређени ономе што је суштина српског језика. Из тих разлога, кад питате данас за речи које су дошле из енглеског језика, млади данас готово да не знају њихове еквиваленте на српском језику, а не знају довољно ни енглески језик. Тако се ствара оно што су неки назвали англо-српски, заправо он није ни енглески ни српски. Ствара се једна врста субстандарда који ништи структуру и једног и другог језика, али не могу да униште структуру енглеског језика, он је језик који утиче, него могу једноставно да униште структуру српског језика."

Рекли сте да би требало да се врати достојанство српском језику, на који начин се то може урадити?

"Достојанство се језику враћа онога тренутка када сви његови говорници схвате да је тај језик оно што их одређује, што их чини посебним, што их чини Србима. Кад данас погледате већину језика у свету, и  погледате које су нације у 19. веку одређене као језичке нације, када је идентитет био управо језик, видите Русе, Немце, Французе, а можемо да кренемо и од Срба. Срби су заправо такав идентитет направили. А данас је значајније да знате енглески и чак да знате да напишете Си-Ви на енглеском, него да знате на српском. Мислим да није могуће вратити дигнитет језику, уколико у образовном систему српски језик не добије статус какав руски има у свом образовном систему. Прво у основној школи, руски, на пример, има надпредметни статус, а српски има најмањи број часова. Друго, са факултета нам излазе људи формално, привидно образовани. Заправо сви они који заврше било који технички или медицински факултет, па чак и правни факултет, ти људи не би положили ни тест, онај који наши основци морају положити да би се уписали у средњу школу. Да би се вратио дигнитет, мора бити враћен српски језик у образовни систем. А у образовном систему, као на сваком факултету у већини држава, српски језик би морао бити бар изборни предмет, како би се стекла функционална писменост."

Ковачевић сматра да је данас мали број функционално писмених људи. "На исти начин људи пишу молбе, жалбе и писма, на исти начин пишу приче и мисле да је сваки од тих језика једнак ономе 'кафанском' који употребљавају свакодневно. Функционална неписменост је опште стање српскога језика, а то стање доводи до опште језичке некултуре оних који би требало да буду функционално писмени и оних који би требало да буду писмени по самом статусу, зато што су завршили факултет. И ту је највећи проблем."

Значи требало би да кренемо од првог дана школе, од првог разреда?

"Од првог дана школе имамо проблем са законом о језику. Службена употреба језика није планирана за школу, већ само за државне службе. Требало би да је службена употреба књижевног језика приоритетна у образовном систему. У закону о службеној употреби језика и писма, ни службена употреба матерњег језика ни ћириличног писма, није обавезна у основној школи, средњој, па ни на факултету, јер се службена употреба везује за државну службу. Ми имамо проблем са те стране који противници српског језика и ћирилице представљају на потпуно други начин. Они кажу да постоји закон о заштити српског језика и ћирилице - да, постоји, али тај закон штити језик у скупштини, у покрајинама, али не штити језик у медијима и у образовном систему, тамо где је најбитнија његова употреба."