Криза средњих година или криза смисла

Приче о алергијским кијавицама сматрала сам беспотребном драмом! Ово је трајало све док ме и саму није развалио озбиљан алергијски ринитис изазван поленом амброзије. Од тада моја година има пет годишњих доба - пролеће, лето, не видим на очи, јесен и зима. 

Слично је било и са причом о кризи средњих година! Какав конструкт за продавање магле и приче о подмлађивању! Неискусно-ароганатни став, и овај пут. Ипак су то само године, све је у глави! У међувремену, мислим да ме развалило и то.

И није све у глави, има баш доста тога у хормонима, хемији, ћелијама, биологији и гравитацији. И сад ми више не делује смешно, ни наивно, ни као беспотребна драма! Сад ми је стварно драма, амброзија је пала у други план.

Тек што се човек опорави од пубертета, неки нови га опет снађе! Вреба са новим хормонским променама и истим питањима. Потребом да промени животни стил у којем је до сада био прилично миран и спокојан,  жељом да уради нешто ново и другачије, незадовољством, склоношћу ка осећању туге,  збуњености, анксиозности, немиром, раздражљивошћу, несаницом, претераном или сниженом амбицијом и сексуалношћу и претераним конзумирањем алкохола и сл.

Ко сам ја? Да ли је ово моје тело и чије је ово лице? Шта ми се дешава? Осећај збуњености и изгубљености сад кад сам коначно постала сигурна у себе, мудрија, паметнија и свесна себе?

Једини који вас добро разумеју, јер их муче исте муке, јесу ваши вршњаци. На ову тему не морате са њима ништа ни да изговорите, знате о чему се ради већ по уздаху, препознајете проблематику у капцима, тонусу лица, погледима и раменима која говоре: Како је и кад пре прошло? Колико нам је још остало? Који је смисао свега што смо до сада радили? Како, брате? – баш овако можда и још чешће изговарамо ми, жене. Како то да већ старимо, кад још нисмо стигли ни да схватимо да смо стварно одрасли? Како сад из младости право у старост?

Прште маратони, медитације, боцкања, режими исхране, хиперпажња на крвну слику и здравствено стање… прште разводи, нове и старе љубави, егзотична путовања, откази, професионални заокрети, фотке из ноћног живота #каонекад, фотке без деце, фотке без партнера, фотке – ја као девојка, фотке – ко сам све ја! Дакле, има ту и доброг провода, има узбуђења, самоспознаја, добрих промена, има неких нових момената у животу и то овај период чини и доста интересантним!

Има својих предности кад пролазиш кроз пубертет за одрасле са овим животним искуством и памећу. Цениш оне добре делове и добро их користиш, нагазиш на гас! Највећи број нас, чини ми се, клацка се између једне и друге горе поменуте фазе из дана у дан или још динамичније из сата у сат, поново као у пубертету. Други лагано тону у неку меланхолију, патетику, депресивност и мирење са судбином! Они се просто не виде.

Нисмо више толико оптерећени прихватањем од стране вршњака, већ више перцепцијом оних који нам делују као да смо вршњаци, док су они, међутим, доста млађи од нас. Питамо се – како ли ја њима изгледам и покушавамо да упоредимо себе са неким ко је имао 40-50 док смо имали двадесетак. Дакле, све звучи као да нам је више од прихватања од стране вршњака потребно да прихватимо сами себе, као нпр. госпођу у петој деценији живота. Страшно нам недостаје та наша млађа верзија и чини нам се да смо тада били у свом пику, да смо у ствари то били стварно ми, а после тога смо све нешто морали због других.

Свесни смо варљивости ових представа, већи део живота сами смо бирали и обликовали по својој мери и уз све то, сад још и баратамо неким знањима о ономе кроз шта пролазимо, информисани смо, али ипак нас љуља све то, преплављује, а дешава се и да мало понекад губимо контролу над собом. Донекле је утешна свест да је све то буквално низ очекиваних симптома кризе средњих година и да ће то стање проћи. Онда вас опет порази то што ћете бити још старији кад се заврши.

Све животне фазе припремале су нас за оне које су уследиле даље, а наша осећања у функцији су покретања на акцију, попут неког нашег унутрашњег гласа или сигнала на кокпиту који нас наводе како да усмеримо лет даље у складу са сопственим бићем. Верујем да све ово има управо ту функцију.

Уколико мало застанемо и размислимо шта нам та бура осећања и збуњености поручује, рекла бих да нас позива да не пропустимо моменат да урадимо све што нисмо, а желимо или да не радимо све што јесмо, а више не желимо и то је светла страна тога кроз шта пролазимо, која нам можда мало промиче! Постајемо врло одређени и животно вешти за ту одређеност. Припрема нас на спознају да јесмо апсолутни владари свог живота, али да нема више времена ни простора за проналажење изговора и оправдања у другима.

Света продуктивност и квазиодмор

Ово може бити шанса за квалитетнији живот ако смо спремни да преузмемо одговорност да га стварно живимо, за шта је увек потребно и мало храбрости. Живот у којем добро познајеш и цениш своје потребе и своје границе, своје људе, своје односе, своје љубави, своје хобије, страсти и интересовања и свој мир и у којем изнад свега цениш своје време, јер ти је сад јасније него икад пре да то јесте твој највреднији, али ограничени ресурс. И тако почнеш и да га третираш. Као суво злато, јер свест о пролазности и смрти постаје општеприсутна.

Разни стручњаци и гуруи причају веома занимљиво о овој теми са аспеката психологије, ендокринологије, неурологије, духовности, life-coachinga итд. Мени се јавио мој брат Марко, као да га је нека виша сила послала, да ми као и обично рашчисти маглу једноставним речима. Звучало је отприлике овако:

 - Криза средњих година, што не кажеш!? Имам рецепт!

 - Смањи амбиције – значи амбиција треба да ти буде нпр. шетња са другарицом, пиће са друштвом, вечера са драгим људима

- Смањи друштвене мреже на минимум

- Конзумирај културу у што већој мери и уведи неке нове едукације, језике, хобије и путовања кад год можеш, није битан луксуз

Пробала сам овај рецепт и поделила сам га. Чини нам се да пије воду. Срећан нам нови пубертет! Нађите свој рецепт! Све може, само без наглих покрета. У сваком смислу.