Живот у "комуналкама"- цела породица у петнаест квадрата

Силом одузето власништво над станом у коме живите и у њега усељене још две или три породице са којима делите кухињу, купатило и остале заједничке просторије - управо овако је изгледала типична "комуналка" у совјетска времена, у којој је свака породица водила засебан живот у својих петнаестак квадрата. Како се живело у овим заједничким становима, у совјетској Русији и да ли је концепт живота са потпуним странцима нестао са распадом Совјетског Савеза или "комуналке" и данас постоје?

"Комунални стан" односно "комуналка" појам је који је познат апсолутно сваком становнику Совјетског Савеза, док савремене генерације о њима знају тек понешто, на основу сећања родитеља, бака и дека који су део свог живота провели у специфичној и несвакидашњој врсти суживота, у становима у којима је у једној соби живела читава једна породица.

Свака "комуналка" била је иста: собичак у коме је спаваћа соба родитеља била издвојена параваном или завесом, кесе са намирницама које висе свуда унаоколо, на ручкама прозора и врата, на наслонима столица и металним узглављима кревета, жице на којима се суши веш развучене са једног на други крај собе. Кухиња је заједничка за све породице унутар једног стана, а купатило - једно на неколико станова и обично се налазило на међуспрату. Код улазних врата био је постављен пулт са фиксним телефоном, а дугачак списак станара био је допуњен упутством за позивање и посебним бројем за сваку собу. Улазна врата зграде закључавала су се у договорено време.

Први комунални станови "родом" су из Европе

Први комунални животни простор појавио се на подручју Европе у 18. веку упоредо са настанком крупних индустријских фабрика, када је велики талас радничке класе са села похрлио у градове, трбухом за крухом. И док су неки од њих становали по подрумима и оставама својих познаника или даљих чланова фамилије, други, којих је сваким даном бивало све више, бирали су да живе у "комфорнијим" условима - у становима са неколико соба и заједничком кухињом и купатилом које се налазило на међуспрату. Иако је овакав животни простор био доста повољан за изнајмљивање, нису сви били у могућности себи приуштити луксуз издвојене собе. Станодавци су ишли и корак даље, издајући ћошкове станова и мање "прометне" делове, који су и поред тога, били далеко боља опција од трулог подрума.

"Комуналке" у Русији: одузимање власништва над становима и присилно усељавање подстанара

Сам термин "комуналка" појавио се тек након Октобарске револуције, иако је још и раније сам Лењин тврдио како људи не треба да живе у великим становима, већ да се мало "скупе". Нова власт је 1918. године издала наредбу да се сви станови из приватног власништва преиначе у државно. Оваква одлука била је окидач за хаос: стихијско усељавање вишечланих породица у слободне собе, без икаквих правила што је животни стандард принудно спустило је до историјског минимума. Преко 35.000 породица усељено је у Санкт Петербург (тада Петроград) против своје воље у станове са непознатим људима, иако су у свом родном месту имали све неопходне услове за живот.

Овакве мере довеле су до тога да је средином двадесетих година прошлог века сваки животни простор био државни, а самим тим и бесплатан, а за потребе одржавања тих станова држава није имала довољно новца. Схвативши да су трошкови одржавања толиког броја станова превелик ударац на државни буџет, уведена је нова економска политика која је дозвољавала делимично власништво над некретнинама, те су станодавци могли своје станове и собе да издају онима које сами изаберу (што није био случај на самом почетку када су се људи у станове усељавали без питања већ постојећих станара), а од кирије плаћају трошкове одржавања стана.

Године су пролазиле а ситуација са становима постајала је све гора и гора, па је тако са минималних 13 квадрата по човеку, норма пала на свега 9! Иако је држава предузимала све неопходне мере да се изградња нових зграда убрза, и оне су грађене по принципу "комуналки", где је једна соба припадала једној породици. Заокрет се догодио тек са доласком на власт Никите Хрушчова, који је питање великог броја досељеника решавао грађењем "хрушчовки" , познатих петоспратница које су се градиле за невероватних пет до дванаест дана.

Сјај и очај Арбата, главне пешачке улице Москве

Иако је са модернизацијом и реконструкцијом Москве велики део старе градње отишао у заборав и замењен новим облакодерима, центар града, попут Арбата (главе пешачке улице Москве) очувао је оригиналне зграде које су грађене у дореволуцијска времена, а "комуналке" у којима је и даље пријављено и по неколико десетина станара, нису, а вероватно и неће престати да постоје.

Контраст је данас највећи до сада: са једне стране у најужем центру града налазе се пентхауси познатих руских естрадних звезда, екслузивни ресторани и продавнице светски познатих брендова, док са друге стране стоје старе зграде у којима станари буквално једва преживљавају: папрено скупи квадрати у центру Москве са погледом на Храм Христа Спаситеља право су бојно поље на коме њихови власници већ деценијама воде битке око заједничког тоалета и кухиње, не желећи да се одрекну власништва над некретнином у самом срцу Москве. Како је говорио Воланд у познатом роману "Мајстор и Маргарита" Михаила Булгакова: "Људи к’о људи, подсећају једни на друге, само их је питање животног простора искварило".