Како су се градиле "хрушчовке" - зграде изграђене за само пет дана и пет ноћи

Москва се последњих деценија гради невероватном брзином, а нови, облакодери ничу из дана у дан на месту на којима су се до пре неколико година налазила чувена здања од бетонски блокова из совјетских времена. Све зграде изгледале су идентично и градиле су се стихијски, а испред улаза обевезно су се налазиле и клупице на којима су совјетски пензионери са радошћу дочекивали и испраћали свакога ко уђе или изађе, играли шах или домине и грицкали семенке. Са њиховим одласком и читав део историје одлази у прошлост.

Совјетске петоспратнице ницале су "као из воде"

Изградња популарних петоспратница почела је педесетих година прошлог века, а прве "хрушчовке", како им и само име каже, настале су још у време генералног секретара Никите Хрушчова. Совјетско руководство свим снагама трудило се да подржи селидбу становника села у веће градове у непосредној близини, а како би они имали где да живе, по хитном поступку градиле су се типске зграде које би могле да приме велику количину досељеника.

Новоизграђене зграде биле су завршаване не само рекордном брзином, будући да је за изградњу било потребно свега 12 дана (радници су радили нон-стоп, у три смене), већ и са минималним улагањем, па тако у петоспратницама није било ни лифтова, ни одвода за отпад, а ни подрума. Занимљиво је и да је једна лењинградска бригада оборила чак и ове рекордне рокове, и једну такву "хрушчовку" изградила за свега 5 дана и ноћи.

Популарне "хрушчовке" нису руски изум, "родом" су из Француске

За време мандата Никите Хрушчoва изграђено је преко 13 хиљада таквих зграда, односно скоро 290 милиона квадратних метара животног простора, a технологију за популарне "хрушчовке" Руси су позајмили од Француза, чији је архитекта Рајмонд Каму патентирао ову технологију 1949. године. Њихову технологију усавршио је совјетски инжењер Виталиј Лагутенко, који се сматра оцем совјетских петоспратница.

Деветоспратнице - напредна верзија "хрушчовки"

Након изградње петоспратница, због пребрзог раста броја досељеника у Москву, по истој технологији почеле су се градити и деветоспратнице. Али, због чега баш девет спратова, а не на пример десет? Објашњење лежи у штедњи ресурса: наиме, како петоспратнице по правилу нису имале, (а нису ни морале имати) лифт, у зградама са девет спратова лифт је био обавезан, док су десетоспратнице већ по стандарду морале имати најмање два лифта од којих би један био теретни. На тај начин грађењем деветоспратница штедео се новац.

Постоји легенда која каже и да је сам Хрушчов приликом потписивања документације за изградњу петоспратница рекао "Ма, има да иду пешке", а да се затим сам није могао попети на пети спрат једне од изграђених петоспратница.

Зелени и плави холови зграда

У совјетска времена производња фарбе била је сконцентрисана на претежно две боје: зелену, јер су се њоме фарбала војна возила и војна техника, и плаву, која се користила за фарбање теретних возила и технике која се користила у пољопривреди, па је тако те две боје у свакој фабрици увек било на претек. Како би се уштедела средства, масовно су се користиле само ове боје, а свака "хрушчовка" била је изнутра обојена на исти начин: доњи део зидова фарбан је масном зеленом или плавом фарбом, док би се горњи делови зидова бојили искључиво кречом, како би зидови "дисали". Овакво бојење зидова имало је не само практично објашњење (јер је масну фарбу лако опрати када се запрља), већ се користила и за маркирање у случају пожара: јасне линије између боја људима су помагале да пронађу пут до излаза.

Двоје врата у сваком стану

Врата станова у "хрушчовкама" била су (опет због уштеде) искључиво дрвена, а њихов главни недостатак била је лоша изолација, како топлотна, тако и звучна. Како би станове додатно утоплили, Руси су на врата лепили дерматин и полиуретанску пену, а додатно због заштите, монтирали још једна, додатна врата - на двоје врата може се ставити више брава.

Четрнаест квадрата - и више него довољно

У документарном филму који је објављен 60-их година прошлог века главни архитекта Москве Јосиф Ловејко уверавао је да је скромност врлина, а да је соба корисне површине четранест квадратних метара и више него довољна за четворочлану породицу, укључујући и сав неопходан намештај.

Прозор између купатила и кухиње

Можда и најзанимљивије дизајнерско решење ових зграда јесу прозори између кухиње и купатила, а који су имали и практично образложење: више дневне светлости у купатилу, а уједно и мање бактерија захваљујући сунчевим зрацима. Станари су користили су ове прозоре и за испољавање сопствене креативности, па су тако неки качили чипкане миљее, неки од прозора правили занимљиве витраже, а они не толико креативни, једноставно желећи да "ушарене" прозор - лепили новине.