Магазин
Ћилибарска соба - "осмо светско чудо" надомак Санкт Петербурга
Невероватних шест тона ћилибара утрошено је за ћилибарску собу која је својеврсни омаж руско-немачким односима већ скоро три века, а податак о количини овог полудрагог камена, као и занимљива историја која је прати већ пуна три века, њену причу чине још посебнијом: израђена је у Пруској, онда поклоњена Русији, а затим отета од стране нациста у Великом Отаџбинском рату, да би се њени фрагменти вратили тек недавно, у априлу 2000. године.
Царско село надомак Санкт Петербурга важи за један од најлепших музејских комплекса Русије, који је своју популарност стекао захваљујући 58 соба несвакидашње лепоте, од којих је свака посебна на свој начин. Меду најпознатијим собама издвајају се Лионска соба која је сва у свили, Тронска соба која је највећа од свих соба међу музејима Санкт Петербурга и чија је површина нестварних 860 метара квадратних и она најраскошнија - Ћилибарска соба, о чијој ћемо несвакидашњој историји данас писати.
"Лоша срећа" Ћилибарске собе
Историја Ћилибарске собе започиње у пруском краљевском двору, када је у процесу реконструкције Великог краљевског дворца у Берлину одлучено да се у изради ентеријера користи ћилибар. До тада, ни један архитекта на такву идеју није дошао, те је ово био својеврсни испит како за Андреаса Шлутера, који се бавио израдом пројекта, тако и за мајсторе који су изводили радове. Не само да је задатак сам по себи био захтеван, већ су и израду собе пратили извесни проблеми: на пола пројекта Шлутер je "скинут" са дужности, а затим је и фон Гете који је постављен уместо њега имао потешкоћа да замисао спроведе у дело.
Због лоше среће која их је пратила, решено је да се пројекат обустави, а припремљени ћилибар искористи за радни кабинет Фридриха Вилхелма. Ипак, конце је помрсила Фридрихова смрт, а његов наследник, нимало заинтересован за кабинет од ћилибара, наредио је да се сви делови сместе у берлинско складиште. Врло вероватно да би се на томе и завршила историја ћилибарске собе, да гласине о необичном пројекту нису дошле до руског цара-реформатора Петра I, који је пошто - пото пожелео да у Кунсткамери, првом музеју у Русији, има баш један такав ћилибарски кабинет.
Од Прусије до Русије: "Други живот" ремек-дела
Као дипломатски поклон, Фридрих Вилхелм I, наследник Фридрих Вилхелма, ћилибарску собу је поклонио Петру I, а уз њу и јахту "Либурника", док је Петар I, у знак захвалности, Фридриху I послао 55 руских гренадира и ручно рађени пехар, после чега је 18 кочија са ћилибаром кренуло пут Санкт Петербурга. Ипак, недаћама које прате ћилибарску собу ту није био крај - не само да је много делова недостајало још по самом пристизању, већ је и смрт Петра I осујетила планове, а ћилибар је опет смештен у подрум, овог пута у Летњем дворцу Петра I.
"Други живот" ћилибарској соби дала је ћерка Петра I, Елизабета, која је за израду ћилибарске собе у у Зимском дворцу ангажовала познатог архитекту тога доба, Бартоломеа Растрелија. Растрели је пројекту приступио са пуно елана, а делови који су недостајали вешто су замењени огледалима и сликама које су подсећале на ћилибар. Сасвим неочекивано, недостајући делови су нађени, а од 1746. године, она је постала главно место за одржавање званичних пријема. Девет година касније, одлучено је да се Ћилибарска соба пренесе у Велики Царскоселски дворац, где се она дорађивала још неколико деценија. Ипак, Растрелијев рад није прошао неопажено, а Ћилибарску собу у Екатерининском дворцу у Царском селу многи су називали "осмим светским чудом" захваљујући нестварном изгледу који је добијен комбиновањем тамног и светлог ћилибара, мозаика, огледала и позлаћеног дубореза.
Двадесет година рестаурације
Велики Отаџбински рат Ћилибарску собу практично је уништио, а чак ни чињеница да су је Руси "мумифицирали" облепивши је папиром, ватом и газама, није успела да сачува ситне детаље од којих је била сачињена. Окупаторима је ово ишло на руку, те су ћилибарске паное и врата украли и одвезли у Кенигсберг, док је остатак елемената демонтиран и нестао без трага.
Крајем седамдесетих година прошлог века, Савет Министара донео је наредбу да се Ћилибарска соба реконструише, а радови су трајали од 1983. године, а делови су пристизали све до 2000. године, када су у Русију стигла последња два очувана фрагмента - један од укупно четири мозаика израђених по наруџбини Катарине и комода од ћилибара коју су израдили берлински мајстори. Након тога, рестаурација је трајала још три године, а 2003. године Ћилибарска соба званично је отворена за посетиоце баш на дан обележавања 300 година постојања Санкт Петербурга.
