Данас је Врбица или Лазарева субота: Ови обичаји и веровања доносе срећу и радост

Лазарева субота, дан уочи празника Цвети (Улазак Христа у Јерусалим), празнује се тачно осам дана пред Васкрс. Посвећен је васкрсењу Лазара из Витиније кога је Исус Христос после четири дана васкрсао из мртвих. Празник је установљен још у 4. веку у Јерусалиму.

Према легенди која је доста популарна у нашем народу овај празник се везује и за српског кнеза Лазара. Верује се да су се током боја на Косову две Лазареве сестре, Марта и Марија, које су кукале за братом, претвориле у кукавице. Наш народ је на овом начим симболички повезао жалост за изгубљеним бојем на Косову и смрт Лазара, за којима су сестре плакале. Међутим, библијска прича је она због које се празник обележава.

Због чега се празник везује за децу

Утемљење за овај празник код хришћана налазимо у Јеванђељу, када је Исус улазећи у Јерусалим рекао: "Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско". Улазећи у Јерусалим дочекала су га деца и маса раздраганог света држећи у рукама палмине гранчице.

Гранчице врбе симболизују палмине гране којима је Исус дочекан у Јерусалиму, а отуда потиче и назив за сам празник - Врбица. Врбине гранчице у цркву доносе деца суботом поподне да би биле освештане на сутрашњи празник Цвети. 

Освештане младе врбове гранчице носе се кући и стављају поред иконе и кандила. У народу постоји веровање да оне могу отерати болест, сачувати од зла и да се на децу и одрасле преко младих врбових гранчица преноси снага зеленила.

На празник Врбица плету се венчићи од врбовог грања и купују деци за здравље звончићи са српском тробојком. Деца украшена звончићима и венчићима иду у поворкама и време проводе у игри, а ношење венчића и звецкање звончића симболизују победу живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења.

Венчићи и звончићи чувају се до наредне године за здравље и срећу. Врбица или Лазарева субота је дан када се бере цвеће. Беру се велики цветови да би деца била лепа и крупна, дрен да би била јака, љубичица да би била миришљава, а врбове гранчице здрава и напредна. Убрано цвеће не уноси се у кућу, већ се оставља у дворишту у посуди са водом. Рано ујутру на празник Цвети, цвеће се плете у венчиће којима се кити кућа, а водом у којој је цвеће стајало, умивају се сви укућани.

Лазарице, стари српски обичај

Ритуална поворка девојака стасалих за удају којима се приписивала магијска моћ некада је била позната широм Србије. Причало се да је поворку увео цар Лазар и да се од тада обичај одржава сваке године, на његов имендан - Лазареву суботу.

Лазарице су женска поворка. Број учесница је варирао у зависности од краја, па су се могле наћи у њему од две, три, а негде и у групама од по 10 и више девојка. Ово је била прилика да се у селу прикажу неудате девојке као одрасле и спремне за ступање у брак. Обичај је био да, ако се девојка не уда, треба бар три пута да учествује у Лазарицама, а ако то не учини, веровало се да ће је сустићи нека несрећа.

Лазарице су имале улоге у оквиру ове поворке. Лазар је била девојка обучена у мушко одело и наоружана штапом, мачем или јатаганом, а Лазарица је носила свечану женску одећу, а главу је прекривала белом марамом или танким велом, тако да јој се лице није видело. Остале девојке су, такође, биле свечано обучене, а уз поворку је често ишао вођа, који је бранио девојке од насртљивих младића.

За свој наступ Лазарице су се увек дуго и брижљиво спремале, некада и по неколико недеља. Поворка је полазила раном зором на дан празника и ишла је од куће до куће. Пред сваком кућом су Лазар и Лазарица изводили посебан плес, а остале учеснице су их пратиле песмом којом су изражавале жеље за срећу и напредак куће и укућана.

Песме су биле прилагођене конкретним приликама, одређеној кући или особи, а појединим  песмама су Лазарице растеривале зле силе, а нарочито змије, које су у то доба године биле велика опасност. 

Бежи змија плазара,

Ето светог Лазара,

И он носи тавину,

Обиће ти главину.

Када би Лазарице обавиле свој посао, укућани би их даривали храном, најчешће јајима. Многи су веровали да учеснице у поворци у том тренутку поседују неку посебну моћ. То се односило и на њихову опрему, па су укућани често захтевали да добију неки део њихове гардеробе. По општем мишљењу, моћ којом су располагале учеснице поворке могла је бити опасна. Зато их нису пуштали у кућу, нити им дозвољавали да певају под кућним кровом.

Уколико би се догодило да им укућани ускрате дарове, Лазарице су могле посебном песмом да "распоју" односно пониште све изречене жеље. Тада негостољубиве укућане не би чекало ништа добро.