Новембар 1941. године - Кремља више нема! Бомбардован је до темеља, а на рушевинама застава са "свастиком". Рат је изгубљен - не само Велики Отаџбински, већ и Други светски . Хитлер је знао: ништа не може начинити више бола руском народу од ударца у само срце Москве. Ово би и заиста могао бити део историје, да руски народ није надмудрио немачку војску и читаву Москву маскирао до непрепознатљивости!
Са почетком рата било је јасно да ће непријатељске снаге учинити све да разоре Москву, а одбранити се уз помоћ затварања неба коришћењем ловачких авиона, почетком четрдесетих година прошлог века није било могуће. У одбрани Москве, кључну улогу одиграла је домишљатост руског народа: не само да су током ноћи искључивали расвету како би отежали нападачима лоцирање објеката, већ су и посебном техником маскирања свих препознатљивих и виталних инфраструктурних објеката унели потпуну конфузију међу фашистичку авијацију!
Радови на маскирању Москве изводили су се потпуно синхронизовано, на "два фронта": неопходно је било спровести потпуно маскирање фасада кречењем зидова и кровова зграда и визуелним "реконтурисањем" привидно изменити њихов распоред, као и изместити трасе главних саобраћајница и комплетно променити контуре Москве - све како би се немачки авијатичари потпуно дезоријентисали у простору.
Маскирање фасада и "реконтурисање" историјски важних објеката
Москва је током своје историје била позната као колевка културе, а многи историјски и верски споменици непријатељским снагама служили су као мета или оријентир. Да би омели непријатељске снаге, по хитном поступку сви упечатљиви објекти морали су бити привидно измештени: тако је са звоника Ивана Великог уклоњен крст, а сјајне златне куполе муњевито су префарбане сивом бојом како би се стопиле са асфалтом.
Поступак је поновљен и са осталим светињама, како би оне привлачиле што мање пажње. Препознатљиве бордо звезде на Кремљу биле су прекривене импровизованим кутијама, а кровови су префарбани из зелене у боју цигле. Фасаде свих историјских здања исцртавали су тако да их визуелно изделе на неколико мањих.
Један од најбољих примера маскирања било је маскирање Кремља 1941. године: читав комплекс био је прекривен са више од две хиљаде тапацираних панела који су имитирали цивилне здраде (из причије перспективе изгледало је као да су у питању обичне зграде, а тај ефекат је постугнут тродимензионалним осликавањем).
Широку примену имале су и посебне мреже за спутавање противника које су се монтирале на важне објекте - на први поглед, могло би се рећи да је у питању нека ливада или парк, док је испод такве једне мреже могао бити Историјски музеј или Маузолеј Лењина. Осим тога, мреже у комбинацији са импровизованим панелима коришћене су и за маскирање саобраћајница и стварање потпуно другачијег "визуелног идентитета" Москве.
Осим тога, Руси су у циљу одбране правили и лажне, за непријатеље веома "примамљиве" објекте који су служили да одврате пажњу Немаца - од дрвених панела и кутија изграђени су лажни аеродроми, музеји и инфраструктурни објекти од државне важности, а из различитих крајева града доношено је и дрвеће, како би све изгледало што реалистичније.
Да ли је тактика маскирања Москве била делотворна
Апсолутно да! Поједини историчари и истраживачи наводе да је метод маскирања Москве био веома делотворан и да је на овај начин најмање једна трећина пројектила усмерена на погрешне мете. Током ваздушних напада, непосредно на Кремљ, фашистичке снаге бациле су само три бомбе - две су погодиле зграду Арсенала и незнатно оштетиле њену фасаду, а једна, 250 килограма тешка, погодила је Велики замак Кремља али се срећом није активирала.