(Не)могућа мисија: Како да победимо наше страхове

Иако га многи не доживљавају као таквог, страх је заправо корисна емоција која је повезана са инстинктивним осећајем самоочувања. Да нема страха били бисмо у стању да чинимо разноразне глупости: ходали бисмо по ивицама зграда, проверавали колико је заправо опасан тигар који седи у кавезу зоолошког врта или ронили са ајкулама у сред океана без имало стрепње за наш живот. Дакле, страх је заштитни механизам који се активира у ситуацијама када осећамо да нешто може да нас на било који начин угрози. Ипак, у савременом свету наши животи су доста безбедни, а осим основних мера предострожности у саобраћају или приликом коришћења електричних уређаја, готово да нема разлога за бојазан по живот. Дакле, осећај страха суштински не би требало да буде присутан нон-стоп.

Због чега се онда у нама јавља страх у свакодневном животу и како се решити тог осећаја који нас тишти и уноси немир у наше мисли?

Јесу ли наши страхови рационални или не и како их се решити

Пре свега, важно је разумети јесу ли ти рационални или не, а затим и на које начине се са њима можемо изборити. Постоји два типа страхова, они који су инстинктивни односно урођени и о којима је било речи на самом почетку и оне које смо стекли током живота и који су најчешће "главни кривци" за нелагодности које доживљавамо у различитим ситуацијама, попут страха од мрака, затвореног простора, па чак и јавног наступа. Преостаје дакле питање, на које начине такве страхове победити?

Као што постоји два типа страхова, тако постоји и два типа борбе са страховима: први је интроспекција ("разговор" са самим собом у циљу разумевања узрока и проналажења решења), а други је рад са психотерапеутом на отклањању темеља на којима су се страхови развијали са циљем решавања њиховог настанка. Они који су у стању да своје страхове "држе под контролом" самостално спремни су да дођу до корена проблема и рашчлане све до најситнијих детаља како би разумели све узрочно последичне везе својих осећања како би затим "излечили" себе од осећаја који их тишти. Како бисмо олакшали тај "разговор" са самим собом, можемо се послужити једноставним техникама односно смерницама:

Страх није нешто што би требало да поричемо – како смо и раније напоменули, страх је више дар који нам помаже да преживимо него проклетство и управо због тога је важно да своје страхове не поричемо него прихватимо,

Потребно је да упознамо себе - шта нам наш страх говори, каква још осећања у нама изазива и због чега осећамо стрепњу у неком тренутку? Ово ће нам касније помоћи да пронађемо адекватне стратегије у борби са страховима.

Страхове би требало рационализовати - страх би био сасвим очекивана реакција када бисмо видели испред себе ватрену буктињу, али уколико сваки пут укључујемо ринглу са мишљу да се она може запалити и изазвати пожар - у питању је ирационалан страх. Дакле, важно је да у својим мислима јасно "доделимо" неком страху вероватноћу остварења што ће нам помоћи да бојазан држимо "под контролом".

Како се други боре са страховима - сјајан начин да своје страхове "обуздамо" јесте посматрање других људи који воде исту битку. Уколико се бојимо летења авионом, искуство других људи који су тај страх победили може нам бити корисно да и сами изађемо као победници.

Избегавање није увек решење – односно јесте, али привремено. Пре или касније у животу се можемо сусрести са ситуацијом да нећемо моћи да избегнемо то исто летење авионом или пловидбу бродом, а тада ће борба са неминовним суочавањем потенцијално бити тежа.

Технике релаксације могу олакшати стресну ситуацију - у моментима када нас парализује страх, технике дисања или медитације могу бити итекако корисне у сузбијању осећаја немоћи. Пребацивањем фокуса са самог страха на дисање или умирујуће звуке пучине или кише помоћи ће нам да се "вратимо у нормалу".

Ипак, овај вид "аутотерапије" није делотворан у сто посто случајева: ниси су сви у стању да своје страхове рашчлане "у ситна цревца", нити је свако ко их тако разложи способан да пронађе адекватан модалитет за борбу са њима и страхом као њиховом последицом. Због тога је важно на време препознати ирационалне страхове који нам ремете свакодневно функционисање и обратити се терапеуту за помоћ у њиховом решавању уколико нисмо у могућности да то решимо самостално.

Где "живе" страхови и да ли се они могу "избрисати"

Тим научника калифорнијског универзитета на челу са Јун-Хјонг Чоом спровели су занимљиво истраживање како би разумели где се у мозгу складишти информација о страховима и да ли постоји начин да се они "избришу" из меморије, а резултати испитивања спроведених на мишевима донели су занимљиве резултате: нервне ћелије у фронталном (предњем) кортексу почеле су да формирају нове везе са другим нервним ћелијама у форнталном кортексу приликом доживљаја страха, а осећај се меморисао баш на том месту. Али, то није најзанимљивији део њиховог научног истраживања! Чоова студија показала је да се осећај страха може "избрисати" уколико се прекину нервне конекције настале приликом доживљаја истог и које преносе страх унутар фронталног кортекса.