Магазин
И дивље животње се преједају када су под стресом
Иако се људској врсти чини да су једини који имају епизоде повећаног стреса и анксиозности, то уопште није тачно. И гуштери и врапци имају изазовне ситуације које их терају да више једу.
Многи од нас реагују на стресне ситуације тако што пију превише кафе, спавају превише или премало, а неки се преједају. Како показују истраживања, у томе нисмо сами, истина је да и дивље животиње доживљавају физичке реакције на стрес. Главни изазови са којима се оне суочавају су да ли ће наћи довољно хране или ће постати нечија храна, а понекад су и људи ти који узрокују трауму, пише "Национална географија".
Једна од најновијих студија показује да ретки карирани гуштер из Колорада претерано једе када се нађе под стресом од буке. Бука настаје јер је део станишта овог гуштера војна база Форт Карсон, где авиони који пролећу у ниском лету редовно производе звукове гласније од онога што би ова животиња доживела у природи. Након што су научници посматрали неке од дивљих гмизаваца и анализирали им крв, откривено је да су током прелетања авиона гуштери ослобађали више хормона стреса кортизола, као и да су се мање кретали и више јели. Једење је вероватније компензовало енергију изгубљену током стреса, кажу истраживачи.
Проблеми са спавањем
Сан је за све сисаре кључан, а његов недостатак је штетан. "Недостатак сна, као облик стреса, може изазвати повећану исхрану код људи, али и животиња", каже професор Барет Клајн, ентомолог са Универзитета Висконсин, који проучава биологију спавања.
У лабораторијским студијама које је проучавао професор Калјн, воћне мушице подвргнуте социјалној изолацији мање су спавале и јеле више. За то време и неиспавани мишеви су имали већу потребу за храном. Али, за разлику од њих, преморени неиспавани лептири, поред лоше исхране, праве и друге грешке - полажу јаја на погрешне врсте биљака.
Баш као што и неиспаваним људима не прија им вожња, јер немају добру концентрацију, тако ће и неке врсте пчела које не спавају довољно, правити грешке током кретања. "При извођењу ритуалних плесова, које представљају еквивалент нашем систему навигације (ГПС), пчеле неће дати својој врсти праве информације где се тачно налази храна", каже професор Клајн.
Преношење трауме
За разлику од поменутих истраживача, Скот Хепел, еколог риба са Државног универзитета Орегон, сматра да друге врсте не реагују на стрес као ми. "Друге врсте имају донекле сличне одговоре на стрес. На пример, када стрес доживе родитељи, они ће га пренети на своју децу изазивајући 'генерацијску трауму'." Хепел наводи пример мале слатководне рибе, које се зову штапићи, које преносе трауму на своје бебе.
Опасност од предатора
Само присуство предатора може изазвати забринутост код животиња, као на пример код врабаца. У студији из 2022. године, Лијане Занет, популациони еколог са Западног универзитета у Онтарију, проучавала је врапце у резервату "Националног парка острва Британска Колумбија", где постоји мало предатора.
Током 18 недеља студије, ова научница је чак поставила баријере, како би осигурала да се птицама ништа неће догодити. За то време истраживачки тим је једној половини проучаваних птица, са прекидима пуштао снимке пријатељских животиња, попут канадских гусака и живине. Друга половина изучаваних птица није била те среће, јер су им пуштани снимци врана и гавранова, који једу јаја од врапца и нападају њихова гнезда.
Резултати су показали да је страх од фантомских предатора довео до тога да ове птице дају 53 посто мање потомака од птица које нису чуле застрашујући звучни запис. "Родитељи су заиста нестрпљиви када помисле да има грабљиваца у близини, па уместо да проводе време инкубирајући јаја или хранећи пилиће, они напуштају гнезда. Преживљавање и стварање мањег броја потомака надмашује умирање, и ствар је опстанка ове животиње током дуге еволуције", каже Занет. Страх изазван предаторима, такође може изазвати трајне промене сличне посттрауматском стресном поремећају, напомиње Занет.
Древни плес
На канадској територији Јукон, америчким зечевима нису потребне симулације, јер они имају веома стварне предаторе. Ове животиње су главни плен канадског риса, а плес између њих еволуирао је милионима година, каже Руди Бунстра, професор на Универзитету у Торонту, који се бави проучавањем обе врсте већ четири деценије.
Обе врсте пролазе кроз десетогодишњи циклус током којег популација сваке врсте варира. Када је популација зечева велика, рисови имају много да једу, а и њихова популација расте. Али како популација зечева опада, зечеве не убијају само рисови, они су под стресом због прогона, чак и ако побегну, они дају мање потомака, а њихово потомство производи мање потомака, све док зечева не буде тако мало да рисови почну да гладују, а њихова популација такође опада.
Бунстра и колеге су показали, да када је број рисова био висок, ниво кортизола у крви зечева је скочио. Овај стрес утиче на физичко стање зечева, што доводи до слабијег потомства. Овај деценијски циклус плен-предатор је заиста дивљи феномен, сматра Бунстра, а овај пут човек није тај који ствара стрес.
Као и Хепел и Бустра мисли да се реакције на стрес код људи и дивљих животиња могу поредити. "Окружење дивљих животиња је било исто или слично кроз много, много генерација, а наше се мења све време, сваки дан", каже професор Бустра.
