"Шест ари" у послератно време у Совјетском савезу били су синоним за личну башту, а појам се усталио 1949. године када је због несташице намирница држава одлучила да својим људима додели плацеве и тиме им омогући да сами себе прехрањују. Земља се додељивала из неискоришћених ресурса села и градова, као и неискоришћених територија фабрика и већих компанија, а предност су имале породице жртава Великог Отаџбинског рата.
Али, због чега је држава дошла на идеју да својим становницима додељује баш шест ари плаца? Према прорачунима економиста и агронома, управо шест ари плаца довољно је просечној четворочланој породици да узгаја све неопходне културе и прехрани се, уколико не спекулише на продаји намирница.
Сва права и обавезе власника "шест ари"
Плацеви су се давали на "доживотни зајам" само под једним условом: онај који добије плац био је у обавези да ради у организацији наредних пет година. Наравно, било је појединих повластица: на пример, уколико би се променило радно место, плац се не би одузимао докле год би особа настављала да ради у некој другој организацији, а инвалидима, пензионерима и породицама војника и жртава се право такође не би укидало.
Почетком пролећа министарство пољопривреде спроводило би продају семена, ђубрива и свих осталих пољопривредних потрепштина, а власник плаца био је у обавези да током прве три године у потпуности засади плац - посади стабла воћа, засади неопходно поврће и саднице јагода и бобичастог воћа - у супротном земља би се одузимала и давала неком другом, ко би је користио у сврху прехране породице.
Колективно воћарство и повртарство
Сагласно одлуци министара РСФСР која је издата 1955. године, поклањање земље и даље је било на снази, а сада је власницима плацева било дозвољено и да се обједине у удружења како би могли боље и ефикасније да управљају добијеном имовином и квалитетније распореде ресурсе. Све обавезе делиле би се међу власницима непокретности пропорционално, а узгајане намирнице сразмерно су дељене међу њима.
"Дачни капитализам"
Накнадно се одлука додатно променила, а власницима плацева дозвољено је да на својој територији изграде и викендице, које су у народу за јако кратко време постале веома популарне, и добиле назив даче - тако су плацеви за територијом града постали још уноснији хоби, а становници неретко на целу сезону одлазили у викендице.
Ипак, све позитивне стране овакве државне политике имале су и своје недостатке: поједини грађани уочили су "рупе у закону" и простор за малверзације, па своје плацеве или вишак узгајаних намирница препродавали, а даче издавали на одређено време онима који су желели да се одморе од градске вреве и могли то себи да приуште.
Тако је шездесетих година почео да се развија такозвани "дачни капитализам" у оквиру кога су на својих "шест ари" имућнији становници градили велелепне виле, са гаражама, бањама и малим али симпатичним вртовима. Одједном је почело масовно утркивање ко ће имати већу и луксузнију вилу. Како је овако нешто било директно кршење моралних начела совјетског васпитања, држава је брзо "стала на реп" довитљивим велепоседницима и по хитном поступку увела непланиране контроле искоришћености земљишта.
"Дачни бум" - како су викендице постале сан сваког Руса
Крајем шездесетих година Русију је захватила још једна криза, а савет министара одлучио је да својим сународницима још једном изађе у сусрет и подржи развој пољопривреде: организовани су бројни форуми и конференције на тему агротехнике, омогућен је организовани транспорт од куће до даче, а члановима удружења дозвољено је да на својих шест ари граде "кућице летњег типа".
Људи су масовно кренули да граде викендице и тако је "даћа" постала типично место за одмор од градске вреве сваког становника Совјетског Савеза. Догодио се прави "дачни бум" и свако ко није имао довољно новца за сопствени стан у Москви или неком другом, већем граду хрлио је да пазари једну дачу.
Број удружења пољопривредника за свега пар година скочио је вишеструко, а крајем осамдесетих година број таквих удружења досегао 47 хиљада. Улога пољопривредника у економији Русије постала је значајнија но икада, а даче постале повод за рад, али и окупљање породице и пријатеља.