Необична правила понашања за столом кроз историју: Не јести своје вашке а руке брисати кришком хлеба

Постоји на хиљаде детаља из живота људи из прошлости који интригирају савременог човека, јер пружају увид у веома другачији свет и начине размишљања. Поред података о њиховим градовима, моди и веровањима, интересантна тема је бонтон, поготово када је везан за свакодневне активности, као што је обедовање. Правила су се мењала у зависности од историјског периода, али и друштвене класе. Следећи примери могу деловати исувише очигледни, али били су записани као врло важне ставке у многим историјским књигама о правилима "лепог понашања":

Не једи своје вашке

Хигијена у Европи у шеснаестом веку је интересантна тема, пошто нису баш сви припадници друштвених слојева могли да се купају редовно (у зависности од њихових животних услова). Једно време се чак веровало да често купање може изазвати одређене болести. Због тога, многи људи су имали вашке на глави. Ако нису били у могућности да их се отарасе, увек су морали носити шешир за столом, како им не би упадале у храну.

Један извештај са портала "Олкејшн (Owlcation)" на духовит начин описује како је Марија I, краљица Шкотске - чиста, аристократска дама, први пут отпутовала у Шкотску 1561. године и била потпуно шокирана овим обичајем, за који никада раније није знала. Мислила је да људи не скидају капе из непоштовања према њој, све док јој нису објаснили прави узрок.

Ослобађање простора

Стари Римљани су приређивали веома раскошне гозбе. Постоји мит о посебним просторијама у великим палатама, направљене посебно да би људи тамо могли да испразне стомак. Многи извори говоре да није била у питању соба за повраћање, већ би Римљани звали слуге да им заголицају грло а повратили би док седе за столом, како би испразнили стомак за још јела.

Гозбе су могле трајати и по осам сати и имале би више од десет јела, а одбијање хране би било веома непристојно. Након повраћања, оброк се наставља. Постоје различити извори који описују овај обичај: неки сматрају да је поптуно измишљен, а други сматрају да постоји могућност да су овакве обичаје имали искључиво веома богати људи, јер су имали довољно хране "за бацање".

Пљувачка са стране, не преко стола

Према појединим средњевековним књигама о бонтону, у случају да је појединац имао потребу да пљуне, никако није смео ометати друге пљујући преко стола, већ је требало да се окрене у страну и пљуне на под.

Током крунисања Ане Болен, са њене десне стране су се налазиле две девојке које су држале мараме, у које је нова краљица могла да пљуне кад год жели, што је био врхунац луксуза. Такође, поред правилног "нишањења" пљувања, пристојно је било бацати коске на под иза себе, али је било важно погледати иза рамена, у случају да некога не би погодиле.

Коришћење салвета и марамица за столом

У Старом Риму, пре него што су убруси почели да се користе, прсти су се брисали о кришке хлеба, који би се касније давао псима.

Вековима касније, поред претходно наведеног средњевековног правила о пљувању, постојало је још једно правило које се, највише од свих, може поистоветити са савременим бонтоном – ако неко користи марамицу када је болестан, не би требало да је погледа и "анализира" након коришћења, "као да тражи бисере и дијаманте који су испали из носа".

Спречавање трачева

Како би цело вече прошло без проблема, било је потребно поштовати и одређена друштвена правила за столом. У средњевековној Енглеској, свако се морао јавити свим људима које је раније упознао. У случају да га игнорише, атмосфера би постала непријатна и трачеви би убрзо почели да круже (слично као данас). Међутим, жене су имале више права да игноришу госте којима нису желеле да се јаве.

У делу "Књига цивилизованог човека" Данијела Бекелса из тринаестог века, Данијел описује како прави господин треба да реагује на непримерно флертовање. У случају да жена домаћина кокетира погледом, онај кога је посматрала је морао почне да кашље и да се претвара да се разболео (и да, ако је могуће, никада не спомене домаћину).