Магазин
Зашто се будимо тренутак пре него што се аларм огласи
Да ли смо несвесно "увежбали" буђење у одређено време? Да ли смо под стресом и раније се будимо, како не бисмо закаснили на посао или покушавамо једноставно да се "заштитимо" и желимо да претекнемо звук аларма који не волимо? Научници још увек траже одговоре на питање како наше тело може да "зна" када је време за устајање, али постоји неколико претпоставки.
Има оних који морају навијати неколико аларма (јер један није довољан да их пробуди), има оних који се буде непосредно пре него што се аларм огласи, а има и људи којима аларм уопште није потребан. У једној анкети објављеној на порталу "Пабмед (PubMed)" испитано је преко двеста одраслих и чак преко половине испитаних је рекло да не користе аларм за буђење или се скоро увек пробуде пре звона. Око двадесет одсто је изјавило да се само понекада пробуде пре аларма.
Након резултата анкете, научници су одлучили да позову људе који се буде у прецизно одређено време, без аларма, и пратили су њихов сан током три ноћи. Открили су да се пет од петнаест учесника пробудило у року од десет минута од циљаног времена буђења сваког јутра.
Сигурно је да многи доживљавају овај феномен, али још увек не постоје конкретни научни одговори. За сада, најпопуларнија тероија је: светлост. Поједини стручњаци сматрају да је у питању наш циркадијални ритам тела, унутрашњи "сат", који нас припрема за буђење и спавање. Непосредно изнад оптичког нерва у мозгу је "главни" сат (супрахијазматично језгро). Језгро координише циркадијалне ритмове организма, који нам помажу да осетимо светлост око нас, рекао је за "Њујорк тајмс" др Рави Алада, неуробиолог који се специјализовао за сан и циркадијалне ритмове на Универзитету Нортвестерн.
Специјалне ћелије детектују промене у светлости у нашој околини (као што је непосредно пре и током изласка сунца), чак и када су нам очи затворене. Због тога су, између осталог, многи људи веома осетљиви на светлост и не могу заспати ако просторија није поптуно замрачена, а тешко се буде када када нема извора свестлости.
Претпоставља се да ове ћелије вероватно не "говоре" телу колико је тренутно сати, али могу саопштити да се приближавамо времену када обично устајемо, то јест да је прошло довољно сати. Тада крећу промене у организму које нас припремају за активност и покрет - повећавају се крвни притисак, лучење хормона кортизола и кортикотропина.
Циркадијални ритам је за сада најпопуларније објашњење за овај феномен, али постоји неколико додатних фактора који могу утицати на буђење пред аларм, као што су стрес, страх од кашњења или чак плацебо ефекат до којег долази приликом успостављања навике ('Знам да ми не треба аларм и да се увек будим пре њега, али морам да га навијем, у супротном ћу преспавати').
На крају, научници претпостављају да се тело може "навићи" на одређену сатницу и може регистровати када је време "истекло" и почети процес буђења. Постоје бројна питања о спавању на која стручњаци још увек траже одговоре, али за сада закључују да циркадијални ритам може бити најбоље објашњење.
Што се тиче побољшања сна и "безболнијег" буђења, једна анкета са портала "Плос Уан (PLoS One)" је показала да је у групи од педесет људи већина одабрала "мелодичне" звукове као идеалан аларм, јер се тада осећају најодморније. Ипак, многи сматрају да је најбоља опција коришћење класичног будилника, како се мозак не би оптеретио плавим светлом екрана телефона пре и после спавања.
