Магазин
За успех не морамо увек давати максимум, довољно је око осамдесет пет одсто труда
Када год желимо да постигнемо успех, сигурно је да морамо да уложимо напор, да морамо бити дисциплиновани, упорни и мотивисани и да се редовно подсећамо да "без муке нема науке". Ипак, бројни примери из стварног живота могу бити доказ да давање апсолутног максимума понекада није најбољи избор, поготово када долази до менталног и физичког премора. Уместо тога, препоручљиво је испробати "правило од осамдесет пет одсто", које подразумева лежернији, али ефектан метод за постизање циљева.
Пре него што започнемо нови посао, тренинг, учење, усавршавање одређене вештине и било који нови циљ, често осећамо налет мотивације, спремни смо да дамо све од себе и у почетку нам овакав приступ заиста полази за руком.
Након неког времена, почињемо да осећамо различите врсте премора и бурнаута: ако исувише времена проводимо завршавајући посао/учећи без паузе, почињемо да губимо концентрацију,а ако превише напорно тренирамо и не правимо адекватне паузе, можемо се озбиљно повредити и успорити цео процес. Затим, долази до фрустрације и одустајања.
"Само" осамдесет пет одсто труда
Да би човек психички и физички напредовао, сигурно је да себе мора гурати преко личних граница и изаћи из зоне комфора. У исто време, исувише интензитета није правилно решење и доводи до умора и нестанка мотивације. Како можемо проценити да је наш труд заиста продуктиван, али да нам у исто време не одузима превише енергије/времена?
Према недавном истраживању које је спровео тим стручњака са Универзитета у Аризони, Принстону и Брауну, чак и ако у петнаест одсто случајева правимо грешке када покушавамо да савладамо нову вештину, можемо постићи значајан напредак. Иако ово може звучати необично, поготово онима који увек теже ка најбољим могућим резултатима, ауор студије је објаснио да, на пример, студенти који добијају искључиво високе оцене на одређеним часовима заправо не добијају толико користи од лекција, колико и они који добијају мало ниже оцене (рецимо, када добију четворку уместо петице). Тада постоји простор за унапређење, док досадашњи резултати објективно нису лоши.
"Постоји много недостатака у идеји да је потребно да дајемо "сто одсто" за сваки задатак," објашњава за "Вол стрит журнал" Стив Магнес, физиолог који сарађује са спортистима и различитим пословним руководиоцима. "Када почињемо да се оптерећујемо 'савршеним' резултатима, може доћи до стања сличног егизстенцијалној кризи. Када што више покушавамо да постигнемо, почнемо да се "гушимо", тако да је некада боље зауставити се пре него што дође до бурнаута, јер тек тада почнемо добијати жељене резултате."
Опуштено и смирено на путу до успеха
Другим речима, када не осећамо као да нам цео живот зависи од постизања одређеног циља, већа је вероватноћа да ћемо се опустити и завршити све неопходне кораке који су нам потребни за успех. Један пример могу бити тренуци у којима успешни спортисти постигну неке од најбољих резултата у својој каријери. У већини случајева, они су сконцентрисани на изазов испред себе, али су у исто време смирени, сталожени и опуштени. Сваки професионални тренер ће охрабрити играче да одморе и сваки вођа пословног тима ће обраћати пажњу на потенцијалне знакове премора код радника, који само могу успорити процес обављања задатка.
Наравно, тешко је применити овакав начин размишљања када је у питању заиста важан циљ. Ипак, додатни притисак који себи можемо нанети ће више служити као додатна препрека, него као додатно гориво.
Засебна аустралијска студија је показала како је фокус на сто одсто, па затим осамдесет пет одсто од максималног труда значајно утицало на групу атлетичара, који су морали да претрче сто метара. Резултати су показали да су учесници заправо трчали спорије када им је речено да морају дати свој максимум. Претпоставља се да је узрок био додатни притисак и жеља за резултатима, уместо обраћање пажње на постепено убрзавање и чување снаге за прави тренутак.
Како могуће прецизно израчунати да ли у одређеном тренутку црпимо сто или осамдесет пет одсто енергије и труда, најбоље је применити следеће: приоритет су задаци/изазови које сигурно морамо савладати, без којих никако не можемо наставити даље. Када смо дефинитивно прешли ову препреку, можемо се сконцентрисати на следећи корак, постепено га усавршавати и комбиновати са претходно савладаном вештином. Ако је могуће, не би требало да покушавамо да постигнемо више ствари одједном (за што краће време), јер се врло лако можемо преморити и направити грешку, која би нас само обесхрабрила.
Осамдесет пет одсто је тренутак када смо постигли све што се тражи од нас, а моменат када осећамо да бисмо могли још мало да гурамо своје границе, је тренитак када је заправо боље зауставити се, освестити колико смо напредовали и предахнути. Тек тада, када смо освежени, поносни на постигнуте резултате, можемо наставити истим принципом и спречити премор.
