Магазин
Како су друштвене мреже инспирисале младе девојке да вуку рикше у Токију
За вучење рикше у Токију је потребна велика физичка снага, добро познавање града, али и отпорност на различите временске неприлике. Због тога, овај посао је вековима био намењен мушкарцима, све док група савремених, младих девојака није почела да мења индустрију. Након што су преко друштвених мрежа виделе да је могуће да жена вуче рикшу, многе девојке су почеле да граде ову необичну, али импресивну каријеру.
Једна од највећих компанија за вучење рикше у Јапану, "Токио рикша", је преко друштвених мрежа пробудила интересовање за овај посао међу младим девојкама.
"Прва девојка која се придружила је била занимљива, па када смо почели да је постављамо на друштвене мреже, многе девојке су кренуле њеним стопама и придружиле нам се," објашњава за Ројтерс Рјута Нишио, директор компаније. "Желим да створим место у коме се жене осећају пријатно током посла и имају активну улогу," додао је.
Радници пређу око двадесет километара дневно, без обзира на временске прилике. Осим што је потребна посебна физичка, али и ментална снага, морају добро познавати град. На крају, важно је да знају да правилно комуницирају са клијентима, који их углавном унајмљују да би разгледали различите делове Токија. Неки од најуспешнијих радника месечно могу зарадити око милион јена (више од шест хиљада евра), што је три пута више од просечне плате у Јапану. Ипак, тешко је добити овакав посао, јер компанија "Токио рикша" углавном прихвата мање од десет одсто пријављених.
Једна од девојака које су запослене у овој компанији, Јука Акимото, објаснила је да ју је овај посао привукао преко друштвених мрежа. Када је видела девојке које вуку рикшу на Инстаграму и ТикТоку, одлучила је да покуша да се придружи овој индустрији, иако у њој доминирају мушкарци.
Акимото ради у "Токио рикши" већ две године. Од како се тамо запослила, данас трећину од укупно деведесет радника чине жене и радници користе промовисање на интернету како би привукли још девојака.
"Било је веома напорно на почетку, приколица је била тешка, а ја нисам много јака," објаснила је Акимото за Ројтерс, додајући да само једна рикша може достићи тежину и до двеста педесет килограма. Ипак, временом је заволела свој посао и жели да настави да ради докле год њено тело може да издржи. Мотивацију јој доноси привезак око врата, на коме пише: "Никада не одустај".
Друштвене мреже имају велики утицај не само на људе који желе да се бави овим послом, већ и на муштерије, које често гледају и прате свог омиљеног возача, што их наводи да га резервишу више пута. Друга запослена, Јумека Сакураи, објаснила је како су друштвене мреже утицале на њену одлуку да почне да вуче рикшу.
"Гледала сам много клипова жена које тренирају и успешно возе рикшу. Дале су ми самопоуздања да и сама покушам," објаснила је, додајући да је испунила свој сан, иако је пријатељи и породица испрва нису подржавали.
Иако су запослене задовољне, често се суочавају са бројним изазовима. Некад ће муштерије радије одабрати мушког возача, а некада их муштерије могу узнемиравати или испитивати о њиховом знању о рикшама. Ипак, девојке су одлучне и намеравају да наставе да раде овај захтеван, али интересантнан посао.
"Опходимо се исто према мушким и женским радницима, оне то заправо и желе. Штавише, некада су оне много јаче од наших мушких возача," закључио је директор Нишио.
