Због чега су маце избирљивије од паса када је храна у питању

Сви који за кућног љубимца имају пса, било да је у питању онај са завидним педигреом или удомљени авлијанер, знају да не постоји ништа што ће ова љупка четвороножна створења спречити да покупе комадић хране, који сте случајно испустили на земљу. Са друге стране, власници мачака ће за собом у већини случајева морати да почисте сами, будући да су ове грациозне животиње далеко избирљивије од паса. Али, због чега? С обзиром да је од самих мачака тешко добити икакав одговор, научници су се дали у анализирање њиховог ДНК.

Мачке не осећају слатко, али их укус умамија јако привлачи

Анализом гена како дивљих, тако и домаћих мачака, научници су установили да мачке немају развијене рецепторе за слатко, те из тог разлога никада неће посегнути за колачићем који стоји на столу или било којим другим слаткишем који сте оставили без надзора.

Са друге стране, укус умамија, који је познат као "пријатан слани укус", а који настаје захваљујући аминокиселини Л-глутамат, мачкама итекако привлачи пажњу. Да би то доказали, истраживачи су спровели једноставан експеримент са две чиније воде - једном обичном, а другом са додатком умамија из туњевине. Све маце су одабрале баш ту воду, са "тајанственим петим укусом".

"Сматрамо да је умами главни покретач мачака", објаснио је Скот Мекгрејн, научник који се бави истраживањем укуса.

За разлику од мачака, пси имају и рецепторе и за слатко, и за умами, што их чини мање избирљивим када је храна у питању.

Оно си што једеш, чак и генетски

Чуло укуса помаже животињама да процене потенцијалне нутритивне карактеристике хране: сладак укус указује на то да је храна богата угљеним хидратима, који су добар извор енергије, умами сигнализира постојање протеина, док је слана храна богата натријумом, који је есенцијални нутријент. Кисео укус је мало компликованији, али научници верују да он може да послужи за одређивање исправности намирница (пошто би "добре" бактерије због којих храна има кисео укус убиле све "лоше" бактерије током процеса ферментације). Еволуциона сврха горког укуса је такође предмет расправе, иако је дуготрајно веровање да она може значити токсичност.

Кроз процес еволуције, гени свих животиња су у одређеној мери мутирали, а уколико јединка преживи са мутацијом, та ће се особина пренети и на даље потомство, све док на крају она не постане норма. Научници сматрају да је управо то разлог зашто мачке, које су по природи месождери, немају рецепторе за слатко - једноставно им не требају. По истом принципу и панде, које се хране бамбусом, не могу да осете укус умамија, док поједине врсте ни не жваћу храну већ је само гутају, јер уопште немају функционалне рецепторе укуса.

"Постоји корелација између онога што једете и онога што се одражава у вашем геному", појашњава Пеиксуа Јанг, истраживач.