У периоду 18. и 19. века балови су играли велику улогу у животу царске породице и свих чланова руске елите. На њима су се често за богатом трпезом договарали важни послови, ковали планови за будуће војне походе, али и "уговарали" бракови између припадника највиших слојева друштва.
Они су били толико значајан део руске традиције, да су имали и своје посебно место у књижевности, а будући да су руски писци познати по својој списатељској моћи, читалац би неминовно пожелео да се нађе у машини времена и макар на трен постане део бајковите балске вечери. Ипак, овакве манифестације су имале и своју мрачну страну, која се већини нас, сасвим сигурно не би допала.
На хаљине се чекало месецима, облачење је трајало и по неколико сати
Царски бал је била једна од оних прилика када се, насупрот пословици, о књизи судило по корицама. Баш из тог разлога, свакој од званица је било важно да се на оваквој свечаности појави у најбољем могућем издању. Даме су се за балове обично спремале месецима унапред, пажљиво бирајући материјал од кога ће бити сашивена хаљина, ципеле које ће обути, шешир који ће уклопити уз остатак комбинације, као и накит. На баловима је постојало и неписано правило да су удате жене могле да обуку хаљину било које боје, док су оне слободне морале да носе хаљину беле боје или евентуално неку пастелних тонова.
Када би све било спремно и када би коначно наступио тај дан, даме би се заједно са својом послугом затварале у своје одаје, а читав процес спремања за излазак трајао је и по 5, 6 сати. Корсети, који су чинили горњи део хаљина, су затезани толико јако да би девојке једва успевале да уграбе дах, док су доњи део комбинације чиниле постава, подсукња и хаљина.
Затим би уследило шминкање, које је подразумевало велику количину пудера који би прикрио и најмање недостатке, као и прављење фризуре која је требало да савршено допуњује одевну комбинацију и истакне накит, попут тијара и минђуша. До краја дана, када су балови обично почињали, жене су већ биле исцрпљене до изнемоглости.
Плесало се сатима, а дама није смела да одбије плес
Главни елемент сваког бала био је плес, а правила царског двора су била веома стриктна по том питању: прво се плесао полoнез, затим валцер, па мазурка и на крају котиљон. Каваљери су даме позивали на плес унапред, а свака девојка је са собом носила и посебно блокче у коме би записивала све своје плесне партнере. За младе, неудате девојке су важила и посебна правила - оне нису смеле да покажу незадовољство својим партнером или његовим плесачким способностима, гласно да се смеју или да јавно показују да им се каваљер допада.
Сваки плес је, нарочито у поређењу са данашњим, трајао веома дуго: полoнез око 30 минута, а последњи, котиљон, чак два сата! Током једног плеса, девојке су могле да промене и по неколико партнера, суптилно се ротирајући у вртлогу плесног подијума. По правилу, плес је почињао око 8 увече и трајао до дубоко у ноћ.
На двору је било толико загушљиво да су девојке падале у несвест
Иако су се балови увек организовали у највећим салама раскошних двораца, због великог броја гостију дешавало се да свежег ваздуха нестане већ након неколико сати. Осим очигледне гужве (често је на оваквим догађајима било и по неколико стотина људи), проблем је правио и велики број свећа које су обасјавале читаве просторије и практично "гутале" кисеоник. Поред тога, и велика количина пудера који су жене носиле је додатно отежавала дисање, будући да су у то време у такву козметику додавали и различите мирисне ноте.
Обућа коју су морали да носе мушкарци, а која је била израђена од посебне врсте коже, била је још један од разлога због кога се на баловима једва дисало. Када се дода и мирис зноја (да, у то време није постојало антиперспираната на које смо данас навикли) који су мушкарци трудили да замаскирају колоњском водом, добије се симфонија мириса коју не бисте пожелели ни најгорем непријатељу. Од мешавине оваквих "миомириса" даме, које су и овако једва дисале због јако стегнутих корсета, би често падале у несвест, а затим биле извођене са весеља како би удахнуле свежег ваздуха.