Магазин
Психолог за РТ Балкан: Насиље над професорима - како се дете тако отргне контроли
"Бивши ученик напао и тешко повредио наставника у Бачкој Планци", "Ученик претукао наставника у гимназији" били су наслови у медијима са којима смо се сусретали протеклих дана. Ове тешке ситуације изазивају велику забринутост и страх. Шта то нисмо урадили у васпитању како треба, где смо погрешили, шта сад можемо да урадимо? "То је пораз васпитања и система вредности", каже психолог Биљана Лајовић за РТ Балкан.
Просветним радницима угрожена је безбедност, видимо из дана у дан - ученици изнова и изнова физички нападају предаваче, остављајући своје професоре са фрактурама лица и крваве главе у учионицама. Где смо то сви заказали и како се дете тако отргне контроли? "
"То је врло комплексно и чини ми се да су ово драстични примери који нас уплаше и поразе. Ово јесте пораз васпитања, то је пораз система вредности који ми имамо. Просто се суочите са тим да ми сви радимо нешто наопако и да наша деца немају добре узоре, усвојене системе вредности. То се не односи на сву децу, већ само на неку децу, али треба нагласити да велики број деце има пристојно понашање. Не знам колико родитељи разговарају са својом децом. Не мислим на монологе, већ колико чују своју децу шта им причају. Родитељи често немају стрпљења, затим куповином скупих ствари покушавају да компезују недостатак суштинског бављења својом децом", каже психолог Биљана Лајовић.
Родитељство јесте изазовно и тешко. Промена у понашаљу детета није нешто што треба да се гура под тепих, да се прича "то је пубертет" или "луде бубе", него је црвени аларм за узбуну:
"Кад год су се родитељи обратили психологу реченицом 'ја му више ништа не могу', увек је томе предходила нека историја понашања. Дете је показивало неке знаке, као што је превелика узнемиреност, агресивност, потиштеност, незадовољство или нешто друго, а родитељи нису обратили пажњу или су реаговали погрешно. Шта значи реаговати погрешно? Пуштали су дете да ради шта год хоће и нису постављали границе. Кад се поставе границе и кад се договори са дететом да се границе поштују, онда то стварно треба да буде тако. Мислим да је озбиљан проблем у васпитању постао то што ми причамо и декларативно заступамо неке ствари, а кад је реч о понашању ми то не поштујемо. Родитељи говоре детету 'немој то, немој овако' и онда кад испразне тај свој набој, као да су заборавили шта су рекли. Дете само сачека моменат и настави да то ради и кад схвати да нема никакву одговорност онда се то генерализује све више и више", појашњава психолог.
Немоћ родитеља
Када родитељи дођу у ситуацију да више не знају шта да раде и кад схвате да је ситуација са дететом измакла контроли, обично се обрате стручњаку. Ако су се обратили психологу, неопходно је да слушају шта стручњак има да каже и да се држе договора:
"Кад родитељи дођу код психолога и говоре 'ја више не знам шта ћу', морају добро да преиспитају себе, где нису поступили како треба и где су својим примером показали да дете може да ради шта год хоће. То је ситуација када се ради са дететом, родитељима, породицом, целокупном атмосфером да се промени. Кораци су малени, али другачије не може. Што пре родитељи схвате да им је потребна помоћ, то је боље, јер на млађем узрасту се лакше 'поправе' ствари. Друго, ако сте се обратили некоме за помоћ, онда радите како сте се договорили. А ко не радите како сте се договорили, кажите зашто не можете да поштујете договор. Морамо да будемо искрени, отворени, реални", наглашава Биљана.
Све ово делује лако кад се прича, али у свакодневници није тако. Маме и тате који су имали тешке ситуације добро знају са коликим изазовима се сусрећу: "Родитељство је много тешко. Захтева велики напор и захтева да и одрасли коригују своје понашање кад виде да праве штету детету".
"Обарање" ауторитета
Психолог наглашава да је јако битно да они са којима деца расту имају јединствен став и да су доследни: "Кад један родитељ каже немој, а други каже пусти га, ту пада ауторитет".
Још док је дете мало, родитељи треба да имају став, који подразумева да се развија код детета одговорност: "Али то подразумева да сте и ви одговорни. Ако тражите да дете говори истину, онда и ви морате да говорите истину. Васпитање је веома озбиљан посао, може да се коригује временом, можете да учите. Није страшно да ако погрешите, признате да сте погрешили", говори Биљана.
Границе из раја изашле
Сви причамо о границама и како да их поставимо детету. Јасно је да их треба "увести" још кад су деца јако мала. Али шта то заправо значи на конкретним примерима?
"Границе се постављају тако што ми учимо дете нашем систему вредности. Ако кажемо - дете да треба да буде искрено, онда ми не смемо да лажемо. Оно ће ту границу коју смо ми њему вербално поставили, пробити, јер смо ми својим понашањем рекли да једно причамо, друго мислимо, треће радимо", појашњава Биљана.
На пример, када се договоримо са дететом око играња и онда му лепо предложимо договор и избегавамо уцењивачки речник. Дакле, без "ако урадиш ово, онда ћеш добити ово". Требало би да му говоримо "кад урадиш то и то, онда може то и то", на тај начин му дајемо шансу да оно буде одговорно. Сигурно ће покушавати и говорити да одмах хоће нешто друго, али ми треба да му поновимо да то зависи од њега, односно кад скупи играчке.
Границе важе и за старију децу, а нама су их постављали родитељи
Данашња деца не раде ништа што ми нисмо радили. Сетимо се наших првих излазака. Договорили смо се са родитељима да ћемо се вратити кући у 21 час. Следећи пут, закаснили 5 минута, па наредни 10 минута. Померамо границе, али су нам зато мама и тата говорили "зар мислиш да не знам шта радиш" и онда се примиримо на неко време: "То је пример пробијање граница и разговор о томе мора да буде у цивилизованом тону", саветује психолог.
