Гастрономски стереотипи о Русима на примеру Фјодора Достојевског

Главни јунаци књижевних дела Достојевског много времена су проводили у размишљању о моралу, а то је вероватно и један од разлога зашто нису много ни јели - биће да нису имали времена за то. Ипак, "књижевни мени" овог великог руског класичара био је довољно упечатљив да један ресторан у Санкт Петербургу свој мени креира управо по угледу на омиљене оброке главних јунака његових романа.

Са друге стране, према речима пријатеља и чланова породице Достојевског, сам писац био је велики гурман, и не само да је уживао у специјалитетима руске кухиње, већ је и сваки оброк волео да обоји себи својственим и надасве необичним ритуалима.

Остаје нам да заједно дегустирамо кухињу самог Достојевског!

Традиционална руска кухиња

Према речима пишчеве друге супруге, Ане Григоријевне Достојевске, њен супруг је волео руску кухињу, и често је тражио да му се припреме јела која су у то време била популарна у Санкт Петербургу, попут "московске сољанке" (масна супа која за основу има бујон, са додатком исецкане шунке, купуса и киселих краставчића), скалопина од телетине (телећи филе у корици), такозваних растегаја (корпице од теста отворене са горње стране, филоване различитим надевима), као и разноразне вегетаријанске тимбале са филом од грашка, репе, маринираних печурака и слично. И поред љубави према традиционалним руским јелима, био је сасвим равнодушан према гастрономским експериментима - није имао ништа против ни да презалогаји сендвич са качкаваљем, а од свега, највише је уживао да једе кувану пилетину који би "залио" чашом млека, а пред дезерт се почасти чашицом коњака.

Сама Ана Григоријевна је, пак, уз сваки ручак тражила боршч - традиционалну руску чорбу од цвекле, која се ретко служила у високим круговима у којима су се Достојевски кретали, наводећи да је то јело враћало у њену, како је волела да каже, "безгрешну младост".

Све ово по много чему се коси са западњачком кухињом, у којој се оброци и њихов редослед и садржај поштују далеко више. За доручак се обично служи кроасан уз шољу кафе, за ручак је то најчешће паста, пица или неко месо запечено са поврћем и кромпирићима, а вечера је обично нешто лаганија, уз чашу вина да "убије" меланхолију. Сам Достојевски се са меланхолијом борио малчице другачије - за ручак би тражио мало супе, телеће скалопине, чај и вино, док би, када би било лепо расположен, преферирао сир, орахе, цитрусно воће, као и печурке и кавијар.

Вотка за доручак - зашто да не

Много је стереотипа који се везују за руски народ, почевши од тих да су припитомили медведе који са њима ручавају, преко оних везаних за хладноћу, како у међуљудским односима, тако и у смислу климе, па све до оног најчешћег - да сви Руси воле вотку. Сам Достојевски се лепо уклапао у тај последњи, будући да је међу његовим екстравагантним навикама била управо вотка за доручак, и то уз парче црног хлеба. Како је говорио - то је најздравији начин да се вотка попије.

Колачи уз чај - руски ритуал који живи вековима

У Србији, као и у остатку света када кажете да пијете чај, погледају вас зачуђено и питају "Јеси ли се разболео?". Ипак, у Русији испијање чаја може се сматрати делом културног наслеђа - посебан ритуал током кога се служи слатко, домаћи колачи, а каткад и сушено воће. У традиционалном испијању чаја уживао је и Достојевски, који је са посебном пажњом припремао овај окрепљујући напитак, водећи рачуна да буде довољно јак, и обавезно са две коцкице шећера. У полицама стола увек је имао своје омиљене дезерте, као и воће, и сушено и свеже. Замислите само тај радни простор и полице препуне воћа и слаткиша, и великана руске књжевности, Достојевског, који за радним столом испија шољу врелог чаја док ствара неке од најпознатијих књижевних дела у историји!