Африка слави Мароко, којем нико не може забранити да сања

Ни Сенегал, ни Камерун, ни Нигерија, ни Обала Слоноваче, ни Египат, ни бројне афричке селекције за које се мислило да могу да први пут у осторији "црног континента" да изборе полуфинале Светског првенства, већ борбени и неуморни Мароко!

Мароко је одиграо за сада савршен турнир у Катару, те се заслужено налази у ситуацији у којој јесте и заслужено прихвата похвале које пљуште на њихов рачун.

Мало ко је могао на почетку Мундијала у Катару да замисли да ће управо Мароканци бити међу четири преостале екипе.

Ретки су били они који су их уопште видели међу прве две екипе у групи у којој су учествовали још и Белгија, Хрватска и Канада.

Ипак, Мароко је мислио другачије, пошто су групну фазу завршили без пораза, уз две победе (Белгија 2:0 и Канада 2:1), те ремијем са Хрватском од 0:0, изборили прво место и пласман у четвртфинале.

Међутим, оно чиме је Мароко "купио" фудбалски свет, јесу партије у нокаут фази и чињеница да су елиминисали редом, Шпанију, а потом и Португалију.

Све то, Мароко је успео без примљеног гола, пошто су "црвену фурију" елиминисали након бољег извођења једанаестераца, а потом су повратну карту уручили Португалији, савладавши их са 1:0.

Често је тешко издвојити најбољег појединца у херојским партијама Марока, пошто је некада то голман Боно, некада сјајни Зијеш, лукави Ен Несири, неуморни Амрабат, Хакими, Унахи...

То су потврдили и сами Мароканци, пошто је након партије са Португалијом, трофеј намењен најбољем играчу меча, Боно предао свом саиграчу и стрелцу јединог гола - Ен Несирију.

Огроман посао урадили су изабраници селектора Реграгуија. 

Исписали су историју, пласирали се у полуфинале, али далеко од тога да су угасили жеђ и да овде треба да се зауставе.

Велики, готово немогући задатак је пред њима, небитно звао се он Француска или Енглеска.

Било како било, њима нико не може забранити да наставе да сањају и њихова бајка још увек није добила крај.

Примили су тек један гол, који су, гле ироније, дали сами себи (аутогол на мечу против Канаде). 

Немају проблема да покажу од чега су направљени, ма колико противник био звучнији или на папиру квалитетнији.

Доказали су да поред неуморне физичке спреме и неизмерне жеље за доказивањем и борбом за национални дрес, поседују и тактичку и техничку писменост, пошто ће се о начину на који су "одузели" нападачки фудбал Шпаније и Португалије, причати годинама.

Слави цела Африка, цео Мароко и њихови навијачи, не само у домовини.

Мароканци у Бриселу још једном су прославили победу своје селекције, додуше у односу на прославу 27. новембра када је Мароко победио Белгију са (2:0), ово прослављање велике победе за сада пролази мирније.

Нестварно звучи, али Мароко се налази на две победе од сна, од освајања Светског првеснтва и делимичног испуњења предикције некадашњег фудбалера Самјуела Етоа.

"Ми смо овде дошли да се представимо у најбољем светлу, да представимо афрички фудбал. Нисмо дошли да играмо три меча, имамо право да сањамо. Да ли је забрањено да освојимо титулу у Катару?", речи су селектора Реграгуија, које из дана у дан добијају на тежини.

Шта год урадили, Мароканци су већ исписали историју, постали фудбалски бесмртни и тим који нема шта да изгуби.

У спорту, управо такве тимове не желите на свом путу.