Феномен хикикомори - зашто људи у Јапану одлучују да живе у екстремној изолацији

Осетили смо вишемесечну кућну изолацију приликом пандемије желећи да се што пре заврши. Међутим, и поред тога, свакоме је понекад потребан тренутак насамо. Некима мање, некима више, али веома ретко прелази границе које утичу на школовање, посао или друштвени живот. Међутим, у Јапану је забележено да више од два милиона људи одлази у екстрем назван "хикикомори". Многи лекари сматрају да је број већи, јер сама природа oвог симптома не дозвољава контакт с људима и тражење помоћи.

''Хикикомори'' (хики - повући, комори - бити унутра) се користи као назив за овај друштвено-културолошки феномен, али и за људе који пате од њега. То су најчешће млади испод 30 година. Престају да се појављују у школи или на послу, и живе физички изоловани од остатка света на дуже време. Термин хикикомори се употребљава за особу која је провела шест месеци, или више у изолацији, неучествујући у друштвеном животу, а да притом ментална болест није главни узрок ове одлуке. Ови људи избегавају све врсте обавеза које захтевају људску интеракцију. Блиски односи им пропадају и често им је тешко да се брину о себи. Случајеви су толико озбиљни да укућани ретко могу помоћи, а и тада је једино решење разговор са стручњацима и много стрпљења.

Осим физичке, хикикомори су и у великој психолошкој изолацији од остатка света. Боравак на местима где је потребна комуникација с људима, попут школе и посла, постаје незамислив и страшан задатак. Изоловани су друштвено и ментално, без обзира да ли су окружени људима или не. Многима је једини увид у спољашњи свет оно што виде на интернету и то постаје једини начин одржавања односа са људима.

Зависност од интернета се често криви за настанак хикикоморија, али то није потпуно тачно. Случајеви су почели да се појављују много пре развоја технологије какву познајемо данас, тачније од деведесетих, када је Јапан био у кризи запошљавања. Због нестабилних плата и послова, многи су одустали од постизања својих циљева и определили се за поптуну изолацију од друштва. Од тада је хикикомори постајао учесталији.

Шта је довело до даљег развоја оваквог начина живота, све до данас? Уместо интернета, велику одговорност сносе друштвене норме Јапана. Осећај заједништва у породици, школи и послу је оно што се највише вреднује. Индивидуалност се ретко слави, без обзира на ситуацију. Ко год покуша да се истакне или поремети постављен шаблон и хијерархију, одмах ће бити одбачен. Поврх овог стреса, очекивања везана за успешно школовање и каријеру су веома велика. Ови фактори заједно стварају огроман притисак на појединца и екстремна изолација постаје одбрамбени механизам.

Иако је "хикикомори" повезан са многим менталним поремећајима (депресија, анксиозност), официјално се не сматра менталним обољењем. Постоје стручњаци који терапију често прилагођавају "хикикоморију", како би приступ био ефектнији. Углавном су то кућне посете или онлајн састанци. Што се даље помоћи тиче, интернет је у последњих неколико година постао добар начин за поновно успостављање комуникације са спољашњим светом путем онлајн дописивања и видео позива.

Још једна врста помоћи су ''сестре'', раднице чији је посао да један сат недељно проводе са њима, како би их убедиле да напусте свој дом. Прво се почиње разменом писама, затим разговорима лице у лице. Након неког времена може доћи и до састајања у јавности, али грађење односа може потрајати и до две године.

Осим Јапана, слични случајеви се бележе и у остатку света, у Европи и Америци. Постоје мање разлике које зависе од културе земље и појединца, али изолација од света је главна ставка.

На први поглед је лако осуђивати "хикикоморија" и све преписати лењости и мањку дисциплине, али управо оваква размишљања стварају додатни проблем. Важно је да се са емпатијом и озбиљно схвате страхови ових људи, јер немају сви исти ниво самопоуздања. То зависи од особе, њене прошлости и менталног стања. Потребно је едуковати родитеље, партнере и пријатеље оних који имају ове симптоме, како би се могли спречити или адекватно третирати.