Америчка "држава у држави": Национална безбедност или опасност по свет
Америком данас влада "држава националне безбедности", упозоравао је амерички писац и сценариста Гор Видал, са својим предимензионираним обавештајним службама и свемоћним војно-индустријским комплексом.
Ове структуре Америка је развила после Другог светског рата, у коме САД, писао је Видал, "уопште нису победиле": "Заправо, победио је Совјетски Савез, и то уз огромне жртве, што је после рата сасвим погрешно представљано." Стаљин и Совјетски Савез су "претворени у непријатеља горег од Хитлера, у лажну претњу по америчку нацију."
Антикомунизам постаје "званична религија САД", а СССР "империја зла", како би током наредних година у САД била створена "милитаристичка држава националне безбедности". "Труманова доктрина", наводи Видал, "јасно каже шта САД занима након Другог светског рата: постизање контроле над целокупном планетом."
Ова "држава у држави" настаје доношењем Закона о националној безбедности (1947), који на снагу ступа 1950. године. Амерички народ се не може сам ослободити овог "чудовишта", тврдио је Видал.
Славни амерички писац је прогнозирао и да "захукталој машини америчког милитаризма" предстоји неизбежни слом: "Наше ослобођење од овог система догодиће се као резултат економског краха. То је неизбежно, узимајући у обзир огромне дугове које смо нагомилали. И то, у неком моменту, мора довести до распада економског система. Све је то сада врло очигледно."
Овај распад је почео тачно 16. септембра 1985, када је Министарство трговине објавило да су Сједињене Државе постале земља дужник. "У САД ћемо ускоро имати војну диктатуру", предвиђао је Видал, "јер нико други неће моћи да држи ствари на окупу."
Видал је умро 2012. године, отприлике у време када се поново отвара тема о бројним злоупотребама и растућој и неконтролисаној моћи америчких обавештајних служби.
Једно од раних упозорења да је Видал био у праву били су налази такозваног Черчовог комитета. Званично, то је био Комитет Сената Сједињених Држава за проучавање владиних операција у вези са обавештајним активностима, који је истраживао злоупотребе Централне обавештајне агенције (ЦИА), Агенције за националну безбедност (НСА), Федералног истражног бироа (ФБИ) и Службе унутрашњих прихода (ИРС).
Тајни пројекти америчких обавештајних служби
Комитетом је 1975. председавао сенатор Френк Черч из Ајдаха и отуда његов назив. Заправо, био је то део серије истрага о злоупотребама обавештајних служби, укључујући Представнички дом, Пајков комитет и Рокфелерову комисију. Резултати ових истрага довели су до успостављања Сталног одбора Сената за обавештајне послове.
Најшокантнија открића Черчовог комитета обухватају операцију МКУЛТРА, која укључује коришћење дрога као део експеримената за контролу ума и мучење грађана САД, који су спровођени на људима.
Затим, операцију ЦОИНТЕЛПРО, која укључује надзор и инфилтрацију у америчке политичке, углавном левичарске организације и удружења за људска права.
Операција "Породични драгуљи" била је програм ЦИА специјализован за атентате на стране државнике и лидере.
Операција "Птица ругалица" представљала је систематску пропагандну кампању, која је укључивала и америчке и иностране новинаре. Они су служили као пука оруђа ЦИА, као и десетине америчких новинских компанија које су обезбеђивале покриће за тајне активности обавештајних служби.
Черчов комитет открио је и пројекат "Детелина", у коме су највеће телекомуникационе компаније делиле информације са Националном безбедносном агенцијом (НСА) о приватним телефонским разговорима и писмима америчких грађана, када је јавности први пут званично потврђено постојање ове обавештајне агенције.
Способност да се контролише све
Почетком 1970-тих година, у америчкој штампи појавио се низ "забрињавајућих открића" у вези са обавештајним активностима. Најпре је, у јануару 1970, дошло до открића војног обавештајног официра Кристофера Пајла о шпијунирању цивилног становништва од стране америчке војске. Потом је у Сенату отворена истрага сенатора Сема Ервина, која је довела до низа других открића.
Двадесет другог децембра 1974. "Њујорк тајмс" је објавио исцрпни чланак Сајмора Херша, који је детаљно описао операције под именом "Породични драгуљи". Тада су први пут објављени и програми тајних акција који укључују покушаје убистава лидера и покушаје смене влада у страним земљама.
Иначе, ове операције ЦИА је организовала годинама. Касније ће сличне операције постати устаљена пракса америчких обавештајних служби у организовању "обојених револуција" широм света.
Осим тога, у чланку се веома детаљно описују и покушаји обавештајних агенција да прикупе информације о политичким активностима грађана САД.
У таквој атмосфери узнемирености америчке јавности, 1975. године образован је Черчов комитет. Исте године, овај комитет је одлучио да скине ознаку тајности са делова тајних операција, супротно захтевима администрације председника Џералда Форда.
Завршни извештај Черчовог одбора објављен је у априлу 1976. у шест томова. Пре објављивања коначног извештаја, комитет је објавио привремени извештај, под насловом "Завере о атентату које укључују иностране лидере", који је истраживао атентате на Патриса Лумумбу из Заира, Рафаела Трухиља из Доминиканске Републике, Нго Дин Дијема из Јужног Вијетнама, генерала Рене Шнајдера из Чилеа и председника Кубе Фидела Кастра.
Поред тога, комитет је обавио још седам истрага о тајним операцијама, али је објављена само она о Чилеу, под називом "Тајна акција у Чилеу: 1963–1973". Остатак је, на захтев ЦИА, задржан у тајности.
Декласификовано је укупно 50.000 страница, мада је највећи део информација до којих је дошао Черчов комитет остао "строго поверљив".
Ипак, извештаји Черчовог одбора представљају "до сада најопсежнији преглед обавештајних активности САД стављених на увид јавности".
Сведочење по упуствима председника
Међу најшокантнијим открићима по америчку јавност било је откриће операција обавештајних служби које показују да су телекомуникационе компаније делиле информације са НСА.
Америчке службе су годинама или деценијама рутински шпијунирале своје грађане, а то раде и данас. Информације прикупљене у овим операцијима директно су уношене на листу за праћење.
Черчов комитет је, такође, помогао да се открије листа праћења и посматрања НСА. Овај списак садржавао је велики број имена јавних личности, од којих су многи били држављани САД, попут Џоан Вудворд, Томаса Вотсона, Волтера Мондејла, Арта Бучвалда, Артура Бернса, Грегори Пека, Отиса Пајка, Тома Викера, Витни Јанг, Хауарда Бејкера, Френка Черча, Дејвида Делинџера или Ралфа Абернатија.
Између осталог, Черчов комитет је дошао до сазнања да су, почев од 1950-их, ЦИА и Федерални истражни биро пресрели, отворили и фотографисали више од 215.000 приватних писама и поштанских пошиљака. У извештају комитета утврђено је да је ЦИА пазила да службеници Поштанске службе не сазнају да владини агенти отварају пошту, због чега су је агенти ЦИА преносили у посебне просторије.
Черчов комитет је 9. маја 1975. одлучио да позове вршиоца дужности директора ЦИА Вилијама Колбија. Истог дана, Фордови главни саветници (Хенри Кисинџер, Доналд Рамсфелд, Филип Бучен и Џон Марш) саставили су препоруку да Колби буде овлашћен да извештава, а не и да сведочи, и да ће му бити дозвољено да "разговара само о општим темама".
Комитет је, међутим, имао пуна овлашћења да сазове саслушање и захтева Колбијево сведочење.
Председник Форд и његови саветници састали су се са Колбијем да га "припреме за саслушање". Током сведочења, Колби је изјавио да се "ЦИА налази у опасности" и да је тиме отворено питање "да ли Сједињене Државе уопште могу да имају тајне обавештајне операције."
Бурне реакције америчке владе
Појава сајта "Викиликс" и Џулијана Асанжа поново је привукла пажњу, не само америчке, већ и светске јавности на неконтролисане акције америчких обавештајних служби. Ове активности су се током година само увећавале, откривајући амбиције за тоталитарну контролу, не само над становништвом САД.
На дубину овог проблема указале су и паничне и осветољибиве реакције америчке владе на информације које је објављивао "Викиликс".
Године 2010. "Викиликс" је објавио серију чланака посвећених цурењу информација које је обезбедила обавештајна аналитичарка америчке војске Челси Менинг. Након цурења информација из 2010. године, влада Сједињених Држава покренула је кривичну истрагу против Асанжа и "Викиликса".
У марту 2017. "Викиликс" је објавио серију докумената који су детаљно описивали могућности ЦИА за електронски надзор и сајбер ратовање.
Едвард Сноуден, консултант за компјутерску обавештајну делатност, објавио је 2013. високо поверљиве информације Агенције за националну безбедност (НСА) у којој је био запослен. Сноуден је потом избегао у Русију.
Његова открића разоткрила су бројне глобалне програме контроле, које воде ка НСА и обавештајном савезу "Фајв ајс" (обавештајна заједница која укључује САД, Британију, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд), у сарадњи са разним телекомуникационим компанијама и европским владама.
Сва ова открића подстакла су широку дискусију о националној безбедности и заштити приватности појединаца, али нису донела конкретне резултате.
Влада Еквадора повукла је Асанжов азил 11. априла 2019. године. Британска полиција је сместа позвана у амбасаду и Асанж је ухапшен. Проглашен је кривим за кршење Закона о кауцији и осуђен је, за почетак, на 50 недеља затвора. Влада САД је потом отпечатила оптужницу којом се Асанж терети за заверу у вези са цурењем података које је обезбедила Менингова.
У мају 2019. и јуну 2020. године влада САД је објавила нове оптужнице против Асанжа, оптужујући га за кршење Закона о шпијунажи из 1917.
Коначно, он није пуштен из затвора Белмарш чак ни да присуствује сахрани модне креаторке Вивијен Вествуд, што, према саопштењу њене породице, "представља наставак нехуманог поступања власти Уједињеног Краљевства према Асанжу."
Са њим се, укратко, "поступа као према терористи, а он је крив само зато што је објавио истину."
У "колевци слободе"
У тренутку бруталног избацивања Асанжа из еквадорске амбасаде и хапшења, за које су одговорни британски полицајци и агенти њихових тајних служби, он је поручио: "Морате се одупрети!"
Асанж је у рукама држао књигу разговора са Гором Видалом "Историја државе националне безбедности". Књига је објављена 2014, две године после Видалове смрти, а садржи разговоре између писца и новинара Пола Џеја о "историјским догађајима који су довели до успостављања масовног војно-индустријско-безбедносног комплекса."
Да ли је време да човечанство коначно схвати да амерички "војно-индустријско-безбедносни комплекс", односно, "држава националне безбедности", данас представља стварну претњу по читав свет?
Асанж је читао Видалову књигу и три сата касније, пред Вестминстерским судом, који га је прогласио кривим по политичкој оптужници. Бивши британски дипломата Крејг Мареј је судију Мајкла Сноуа, који је председавао овим судом, назвао "срамотом за судијску столицу која заслужује да буде упамћена по злу и после његове смрти."
Све се то дешавало у земљи која се издаје за "колевку слободе" - у Британији, у метрополи "цивилизованог света", у земљи Магна карте, Велике повеље слободе. Наређење за хапшење Асанжа, међутим, стигло је из Вашингтона, из Сједињених Држава, које су се прогласиле за "светионик слободе".