Пажња, пажња! Аврам Израел за РТ Балкан о 78 дана ваздушне опасности над Београдом

Пажња, пажња! Ваздушна опасност за Београд прошла је пре 24 године, али сећање на седамдесет осам дана, колико је Србија била под ударом Северноатлантске алијансе, "на снази" је и данас, посебно данас.

Сирене у народу познате као шизела (за опасност) и смирела (за престанак опасности) тада су одређивале животни ритам Београђана. По њима се знало када смо на сигурном, а када би требало да се склонимо од НАТО авиона. За време бомбардовања огласиле су се укупно 298 пута.

Радио и телевизијске програме прекидала је у то време чувена реченица Аврама Израела, легендарног начелника београдског Центра за обавештавање, која је почињала са "пажња, пажња", настављала се упутством да Београђани пођу одмах до својих склоништа и заклона, и завршавала речју "готово".

А сада, готово четврт века касније, Израел и даље не може да појми да су се таква времена уопште догодила.

"Још увек у мени преовладава неверица да је неко решио да на крају двадесетог века бомбардује Београд и Србију и стави је под својеврсну тортуру масовног удара са свом његовом силином и жестином. Ни дан данас не могу да се освестим да је неко решио да уради такву ствар и да је после уследило све оно што се десило. Та неверица никако да ме напусти", каже за РТ Балкан Аврам Израел.

Београђанима се обратио први пут 24. марта, у 20 сати и шест минута када је проглашена прва узбуна. Упозорио их, посаветовао да поступе онако како налажу правила понашања за време ваздушне опасности.

Искључите струју, затворите гас, отворите прозоре, спустите ролетне, померите завесе, понесите припремљене ствари и упутите се ка најближим склоништима…набрајао је Израелов глас са радио и телевизијских пријемника док су бомбе различитих димензија на небу изнад Београда претиле људским животима.

"А онда је то постала традиција коју су Београђани прихватили. Успоставило се међусобно поверење између  Београда и Центра, јер ми смо говорили само истину шаљући те кратке поруке које су биле у функцији заштите људских живота и правовременог информисања у глобалном селу. Јер свет је тада већ постао глобално село. Било је незамисливо да Београд, односно два милиона људи у Београду са околином, буду без праве, реалне и тачне информације шта се дешава изнад Београда и шта непријатељ, односно НАТО ради", каже наш саговорник.

Центар којим је Израел управљао у то време био је чврсто повезан и са Војском Србије и са војном службом ваздушног осматрања и јављања.

Најдужа узбуна више од 15 сати

"Пратили смо ситуацију у ваздушном простору и на основу тих параметара доносила се одлука да се изврши узбуњивање. А уопште и није било тешко проценити да је опасност била готово перманентна у условима када је повремено у Србији било по пет стотина НАТО авиона", наводи овај, у то време "екстра" члан сваког београдског домаћинства.

Најдужа узбуна коју је огласио, присећа се, трајала је 15 сати и 20 минута. Толико су Београђани били у "узбуњеном" стању, или у подрумима својих зграда гледајући какву ће трагедију у новом налету изазвати бомбардери са Запада.

"Тренутак погибије Милице Ракић остао ми је најупечатљивији. Јер, упркос том нашем настојању да се заштите људски животи, и труду да се људи саветују да се склоне, мала Милица се у касне сате затекла на ноши у купатилу, у околини Батајнице где ниједна ноћ није прошла без пет- шест ракетирања. Зато остаје жал што можда нисам био одлучнији или навалентнији у том свом сугерисању да се људи склањају. Али, док смо ми апеловали да се људи склоне, неки би у то време изашли и певали на трговима и мостовима, дезавуишући тако наше залагање да заштитимо животе", присећа се саговорник РТ Балкана.

Он напомиње да је уз укупно 85 малишана, који су, како се сећа, страдали у НАТО агресији, мала Милица, остала тако, како песма каже "најмлађи ђак у вечну школу уписан".

Лично ће бранити споменик мале Милице 

"А пре неколико дана, на друштвеним мрежама се огласио неки угледни Аустријанац (албански лобиста, економиста Гинтер Фелингер) и тражио да се из Ташмајданског парка склони споменик малој Милици и свој деци. Поручио сам му да дође да проба да га склони. Ја ћу тај споменик да браним. Не би се он баш добро провео у Београду у таквом покушају", поручује Аврам Израел.

Студио Б, са кога се наш саговорник оглашавао, био је, како каже, те 1999. године "ухо" Београђана и половине Србије. А право на истину, како је Израел увек био уверен, цивилизацијска је тековина, и право свих Београђана.

Међутим, док су трајали ваздушни удари, спремала се и "копнена офанзива" против Израелових саопштења.

"Нисам пристајао на сугестије да би требало да нешто кажем овако или онако. Нисам пристајао да се истина цензурише, а истина је многима сметала. Посебно је засметало кад сам објавио да је погођено складиште ракетног горива у Липовачкој шуми и да је токсични облак ишао ка Београду. Када сам посаветовао људе како да се заштите, неки надобудници из Владе одлучили су да плашим људе истином и послали ме на принудни одмор. Потрајало је то 12 или 13 дана, док нису схватили да без мене ипак не функционише и замолили ме да се вратим", открива наш саговорник.

У то време, грађани су се распитивали и бунили, јер за тако кратко време, а опет најдужих 78 дана у животу свих оних који се тога сећају, Аврам Израел постао је члан сваке београдске породице.

Последње његово јављање, била је, како подсећа, пригодна објава коју су приредили када је потписан Кумановски споразум. Била је то сублимација свега онога што се дешавало за време НАТО агресије, речено је колико је трајала узбуна и колико су сати Београђани провели у склоништима.

А онда је Израел, који је у Центар дошао као резервиста, јавивши се на позив за мобилизацију, поново почео да живи мирнодопски - да се бави својим предузећем које је радило и пре бомбардовања.

"Сад сам пензионер и деда, и са баком уживам у пензији. Помало се лечимо и држимо се", смеје се саговорник РТ Балкана.

Аврам зна за нову опасност

На питање на шта би упозорио Београђане да је сад у етру, Аврам Израел одговара:

"Био би то један сет упозорења која би се односила на неадекватну припремљеност система цивилне заштите. Упозорио бих на то да у Београду немамо систем за узбуњивање, немамо јединице опште намене и склоништа су нам неприпремљена. Све то указује на небригу државе, не само када су у питању ратне опасности, већ и стално присутне опасности елементарних непогода, техничко-технолошких акцидената и разних несрећа. Ако у Београду постоји на хиљаде камера, зашто се мали део тог новца није одвојио за систем цивилне заштите који би требало да буде уз Београђане увек када није добро", чуди се Аврам Израел који незадовољно констатује и да је првог фебруара, након 55 година заштите Београда и Београђана, укинут и Центар за обавештавање.