Црно-бела рапсодија - Партизанов повратак у врх европске кошарке

"Чекам тебе да остварим један давни сан", стихови су песме Ханке Палдум који су навијачи Партизана певали, а напокон и дочекали по повратку Жељка Обрадовића у њихов вољени клуб.

У првој сезони у повратку у Евролигу, Партизан је успео да избори пласман у Топ 8 фазу такмичења и то на својеврстан и њему препознатљив начин.

Црно-бели поново играју тимску, течну, разноврсну кошарку и способни су да се датог дана "потуку" са најјачима у Европи.

Предвођени најтрофејнијим европским тренером, сјајним скупом играча, а онда и невероватним навијачима, представљају противника ког не желите на свом путу у завршници такмичења.

Ипак, није све ишло без проблема и неуспеха у досадашњем току другог мандата Обрадовића у Партизану.

Чорба која се крчкала сезону и по

Нису цветале руже у редовима црно-белих, чак ни одмах по повратку великог Жељка.

Црно-бели јесу некако пребродили године и године неуспеха и у тим годинама су се могли њихови навијачи нагледати свега и свачега.

Тренутак када се сазнало да ће најтрофејнији тренер Европе, човек који је поред осам титула у Евролиги, освојио и ону девету, за Партизан најбитнију 1992. године, поново сести на клупу српског тима, очекивало се све и одмах.

То ипак није било тако, а кошарка и паркет показали су да нема пречица до успеха.

Процес обнове Партизана и довођења у тренутно стање је трајао и успут су црно-бели, али и сам Жељко Обрадовић, имали шта да науче.

Велики шок и неуспех Партизан је претрпео прошле сезоне.

Упркос више него солидном тиму, црно-бели су остали без трофеја у четири такмичења у колико су учествовали и у колико су били фаворити.

Црвена звезда је успела да докаже колико је битна чињеница да је тим извесно време на окупу и функционише као породица.

Црвено-бели су одбранили титуле у АБА лиги и Купу Кораћа, док је Партизан велику мрљу у целој сезони направио одустајањем од играња завршнице Кошаркашке лиге Србије.

Није добро било ни у Европи, иако главни фаворит за освајање Еврокупа, Партизан доживљава шокантан пораз од Бурсе у нокаут фази, коју је предводио Душан Алимпијевић, перспективни и квалитетни српски тренер, који се пак не сматра превише успешним у свом ранијем мандату на клупи Црвене звезде.

Не може без сумње

И док се сада пева, слави и хвали сваки појединац Партизана, то није био случај све време прошле, али и ове сезоне.

Сумњали су многи у кошаркаше "парног ваљка", али и тренера.

Како је имао периоде великих осцилација у игри, Партизан је имао и период осцилација у резултатима.

Тада су се могле чути разне ствари, почевши од тога да је време "прегазило" тренера Обрадовића, да заборавља своје ротације, да губи конце и свлачионицу екипе и да је можда време да размисли о пензији.

Потом из критика и сумње није био искључен ни играчки кадар, па тако многи нису желели Лесора уопште у црно-белом дресу, Пантера нису сматрали играчем за велике утакмице или правим капитеном, Папапетруа и Нанелија за играче чије искуство може помоћи и тако даље и тако ближе...

Оно што је заправо било неопходно овом тиму, јесте време, поверење и преузимање одговорности и то је нешто што је било потребно да уради свако од поменутих играча и тренера.

Како се калио челик какав је Партизан данас

Огромну улогу у успесима, Партизан је остварио у спреги између управе, тренера и играча.

За разлику од многих тимова у Европи, сва три фактора у редовима црно-белих су била потпуно усаглашени и на истој страници.

Жељко Обрадовић пажљиво је одабрао профиле кошаркаша које жели.

Није се одлучивао за "крпљење" састава и позиција, просечним или испод просечним странцима, већ желео баланс младости и искуства и квалитета, које ће водити ка успеху.

Управа, ма колико критикована или спорна, је све те захтеве услишила.

Партизан је првенствено морао да се за учествовање у Евролиги избори путем вајлдкарда, тј. посебне позивнице.

Чак и ако се потрешени новац за вајлдкард и довођење врхунских играча стави на страну и подразумева да се поседује, свакако то не значи да је посао завршен, већ је требало издејствовати да Обрадовић добије тим и услове у којима ће моћи да покаже своју генијалност.

Први кораци ка успеху направљени су прошле сезоне, када је Партизан у своје редове довео Пантера и Ледеја, тада учесника фајнал-фора Евролиге са Арманијем.

Они су, уз талентованог Трифуновића били основа на коју ће се нешто градити.

Доласком Лесора, знало се да је Жељко вероватно једини тренер који ће на његове већ постојеће атрибуте, успети да извуче најбољу верзију играча.

Јан Мадар, Ален Смаилагић, Балша Копривица и Тристан Вукчевић представљали су залог за будућност и неко са киме вреди радити и покушати нешто изградити.

Јанис Папапетру и Џејмс Нанели донели су преко потребно искуство. Капитен Панатинаикоса и један од најбољих стрелаца читаве Евролиге, вероватно су се нешто дуже од очекиваног прилагодили свему, али сада када су прорадили, представљају незамењиве шрафове ове екипе.

Данило Анђушић је враћен у Партизан да буде лидер свлачионице, својеврсни ветеран и лепак који ће спојити новајлије са црно-белим клубом.

Последњи, али вероватно и најважнији у успеху Партизана, јесу Данте Ексум и Алекса Аврамовић.

Тешко је и често не треба издвајати појединце у успеху читавог клуба, али оно шта раде Ексум и Аврамовић ове сезоне, заслужује сваку похвалу и издвајање.

Данте је дошао као суви квалитет и то показује од првог дана у Београду.

Суров професионалац, ходајући "мис-меч" за европске плејмејкере, често је енигма за противничке одбране и незаустављива сила ка обручу ривала.

Пословично би вукао Партизан и "измишљао" и правио превагу у ситуацијама које некада изгледају безизлазно.

Алекса је тек прича за себе. 

Жељко је у њему видео чачански шмек, луцидност и смелост да проба и оствари оно што другима често не падне на памет.

Пречесто је ове сезоне доказивао своје кошаркашко умеће, али и интелигенцију, што је знало да распламса подршку Партизану са трибина.

Можда није мотор тима као што су то Ексум, Ледеј или Лесор, али свакако је његов стабилизатор.

Партизанов састав је много пута показао важност играча различитих профила и специфичних карактера, а Алекса је само један пример тога.

Исто тако, изузетно је било битно реаговати када су настајали кадровски проблеми и ту је управа одрадила врло добар посао.

За разлику од тимова који су привременим појачањима давали двогодишње уговоре (Мирослав Радуљица), Партизан је своје "гашење пожара" у тренутку када су повређени били Копривица и Лесор, нашао у Владимиру Броздијанског, који није потписао двогодишњи, већ тромесечни уговор.

Који су домети Партизана ове сезоне

Победом над Монаком, српска екипа и званично је изборила пласман у Топ 8 Евролиге ове сезоне.

До краја регуларног дела сезоне остао је још један меч, који Партизан игра против Панатинаикоса у Београду.

Биће то прилика да се додатно побошља стање на табели и у плеј-офу игра против потенцијално лакшег ривала.

Највероватније је седмо место загарантовано, а постоји опција да црно-бели буду и шестопласирани или петопласирани тим Евролиге.

Није исто и свеједно са ким ће се Партизан састати у плеј-офу.

Теже опције сигурно су Олимпијакос, Реал Мадрид и Барселона, против којих "парни ваљак" може играти уколико се нађе на позицијама осам, седам и шест.

Идеалан сценарио био би позиција пет, која би водила на Монако или Фенербахче, са којима је Партизан показао да може и од којих је знатно бољи.

Сам пласман међу осам најбољих у Европи, испунио је циљ и очекивања црно-белих, али они су много пута ове сезоне показали да могу да надиграју и знатно јаче од себе на папиру.

Фајнал-фор је већ тежа и нереалнија замисао, али Партизану то нико не сме и не може забранити...