Демократија и диктатура: Кад је у Србији успостављена тиранија

Често се у јавности као неспорне чињенице износе три ствари које се тичу петооктобарских догађаја из 2000. године. Прва се односи на то да је у Србији до тада на делу био диктаторски режим, друга да је коалиција ДОС победила на тим изборима, а трећа да тзв. шести октобар никада није наступио, у смислу да до тзв. економске и социјалне транзиције система није дошло. Заправо ни једно, ни друго, ни треће није тачно.

Диктатура (лат. dictatura) обично претпоставља ауторитарни режим у којем појединац или нека група људи има апсолутну власт у одређеној држави. У доба Старог Рима, диктатура је подразумевала законско овлашћивање једне особе на одређено време у ванредним околностима за брзо и неометано доношење политичких одлука које су важне за безбедност државе.

Шестојануарска диктатура коју је завео краљ Александар Карађорђевић 6. јануара 1929. уследила је после убиства у народној скупштини Краљевине СХС које се догодило 20. јуна 1928. године. Укинут је Видовдански устав из 1921. и распуштена скупштина. Законом о краљевској власти и врховној државној управи Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца постала је наследна монархија (Члан 1.), а краљ носилац све власти у земљи (Члан 2.). Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави значајно је ограничио људска права и слободе, посебно она која се односе на јавно изражавање мишљења.

Диктатура није сама себи циљ

У социјалистичком учењу, тј. марксизму, један од кључних појмова био је појам диктатуре пролетаријата који је подразумевао револуционарну власт која би требало да обезбеди укидање класног друштва и стварање комунизма као друштва социјалне правде у којем класе не би постојале.

Дакле, диктатура није сама себи циљ, већ представља средство да се дође до жељеног стања ствари у друштву: "А у правнофилозофском смислу суштина диктатуре лежала је у општој могућности одвајања норми права од норми које служе остварењу права. Другим речима, диктатура игнорише право, али само зато да би га потпуније остварила. Држало се да диктатура није тиранија нити трајни облик апсолутне власти, већ привремено средство за заштиту слободе својствено републиканском уређењу, за разлику од самовољног и временски неограниченог деспотизма као самовладе без нормативног циља." (Т. Куљић, Теорије тоталитаризма)

Диктатура се данас обично одређује као систем неограничене власти, до које се по правилу долази неким нерегуларним путем, обично пучем или државним ударом, који се најчешће догађа уз помоћ војске и полиције. Према Нојмановој дефиницији "диктатура значи владавину једне или више особа које присвајају и монополишу власт у држави, те је извршавају без ограничења" (Ф. Нојман, Ауторитативна и демократска држава).

Режим Савезне Републике Југославије, који је оличавао Слободан Милошевић, не може да се одреди као диктаторски, с обзиром на то да ништа од садржаја појма диктатуре није постојало у то време. Његова власт успостављена је легално и у складу са важећим законима. Он је тај који је и реуспоставио вишестраначки систем у Србији 1990. године. Редовно и ванредно одржавали су се слободни избори на којима су учествовале странке и покрети различитих политичких оријентација, а врховну законодавну власт имала је народна скупштина успостављана после тих избора.

Сваки покушај да се тај систем одреди као диктаторски има идеолошку подлогу, заснован је на неким политичким неслагањима, или се неке одлике тог система које се односе на корупцију, слободу медија, изборне манипулације и сл. узимају као основа за одређење диктатуре.

Први круг

Међутим, уколико би, на пример, слобода медија и изборне манипулације биле део садржаја појма диктатуре, онда би тешко било пронаћи државу која не би била диктаторска, укључујући ту и Сједињене Америчке Државе и целу Европску унију.

Узмимо само случај последњих председничких избора у Америци за које Доналд Трамп тврди да су покрадени, и актуелну ситуацију украјинске кризе где се руски медији на Западу негирају као медији и одређују као пропаганда, да би потом били забрањени. Сличан поступак примењен је и у случају Радио телевизије Србије 23. априла 1999. године када је НАТО ракетирао зграду у Абердаревој улици и побио 16 њених радника. Евидентан ратни злочин према одредбама Женевске конвенције, правдан је деловањем против пропаганде диктаторског режима.

"Диктаторски режим" замењен је превратом, дакле нелегалним путем, 2000. године, што је опет правдано његовом диктаторском природом. После одржаних савезних, локалних и председничких избора 24. септембра те године, ситуација је била таква да је на савезним изборима неспорно победила коалиција старог режима, док је на председничким изборима ситуација била спорна. Опозиција није признала резултате избора које је прогласила Савезна изборна комисија, на основу којих ниједан кандидат није освојио више од 50 посто гласова (Коштуница 48 одсто, а Милошевић 40 процената), што је подразумевало други круг избора на којем би учествовали Војислав Коштуница и Слободан Милошевић. Инсистирала је на томе да је Коштуница освојио 50,24 посто гласова, а Милошевић 37,15.

Коштуница је тада изјавио: „Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом".

Пошто захтев да се призна победа Коштунице у првом кругу није прихваћен, избиле су насилне демонстрације 5. октобра када су демонстранти упали у Савезну скупштину и изазвали пожар у којем су "случајно" изгорели гласачки листићи са управо одржаних избора. Крађа гласова тако никада није могла да буде доказана.

Други круг

Поставља се питање зашто ДОС тада није прихватио други круг избора, на којима би Коштуница највероватније победио и тако себи обезбедио демократски легитимитет? Одговор је у томе што је ДОС заправо изгубио изборе – оне важније, савезне парламентарне. Да је одржан други круг, претпоставка је да би Коштуница постао председник Савезне Републике Југославије. Међутим, у том случају Слободан Милошевић вероватно би био изабран за председника савезне владе, што је неупоредиво јача функција, а на републичком нивоу његова Социјалистичка партија Србије требало је да буде на власти барем још две године до следећих редовних републичких избора.

ДОС и западни ментори били су свесни да су доживели изборни пораз. Зато су организоване демонстрације, упад у савезну скупштину и спаљивање гласачких листића. Пораз је претворен у победу.

Преврат је као резултат имао то да Социјалистичка партија није "смела" да формира власт са коалиционим партнером из Црне Горе, већ је то учинио ДОС, а на републичком нивоу формирана је прелазна влада која је довела до превремених републичких избора почетком 2001. године на којима је ДОС победио. С обзиром на начин доласка на власт, имајући у виду античко значење речи, у Србији је тако успостављена тиранија. Само у првих осам година такве власти и спровођења тзв. економске и социјалне транзиције, српска привреда је девастирана наметнутом приватизацијом, растурена је заједничка држава са Црном Гором, а Косово је прогласило независност.