Да ли су Руси и Кинези коначно осујетили стари амерички антисрпски план?
Америка је још 2000. јасно ставила до знања да Србија мора трајно да буде искључена из европског развоја
Још су на безбедносној конференцији у Братислави крајем априла 2000. године (у организацији Стејт департмента и Америчког института за предузетништво) високи амерички званичници јасно изнели своје планове за Србију – између осталог, да она "трајно мора да буде искључена из европског развоја".
За та сазнања везана за позадину НАТО агресије на нашу земљу неизмерно смо захвални Вилију Вимеру (бившем државном секретару Министарства одбране Немачке, посланику у Бундестагу и потпредседнику Парламентарне скупштине ОЕБС-а), који је присуствовао поменутој конференцији и писао о томе тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру.
Ово писмо је, захваљујући тадашњем НИН-у, његовом главном уреднику Слободану Рељићу и новинару Николи Живковићу, доспело до српске јавности неких осам година касније. И ко год га је тада прочитао и схватио озбиљно знао је да од ЕУ интеграција Србије нема ништа. И да ће сваки уступак у том правцу бити нужно једностран и утолико још штетнији по српски државни и национални интерес.
Зашто Вимерово писмо није озбиљно схваћено од пост-петооктобарске медијско-политичко-експертске класе је посебна прича. Неки вероватно нису хтели да верују у њега на сличан начин на који је тешко члановима неке секте да поверују да постоји истина изван сектиних идеолошких зидина. Други су били добро плаћени да се праве наивним и необавештеним. Трећи једноставно нису били довољно компетентни – што је такође очигледно била својеврсна препорука и улазница у нову класу.
А истинитост писма, односно описа америчких будућих планова за Србију огледа се не само у дводеценијској узалудности и штетности српског "европског пута" и пратећих жртви прављених зарад њега, већ и тачности у предочавању будућих дешавања на европском континенту изван саме Србије. Погледајмо неколико кључних тачки:
1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
То се и десило неких 8 година касније.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја урату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
На овај преседан су се најпре САД касније више пута позивале као оправдање за "хуманитарне интервенције" широм света.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
Већ четири године касније, односно 2004. године, следећи талас проширења НАТО је обухватио Словачку, Румунију и Бугарску, чиме је успостављен непрекинути копнени мост између Балтика и Црног Мора, односно нови "санитарни кордон" према Русији. А иза тог кордона, трајно пацификована Србија је требало да буде осуђена на статус перманентне америчке војне колоније, неразвијене и осуђене на тихо одумирање.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
Овај део задатка је коначно извршен када су Финска (2023) и Шведска (2024) позване а затим и примљене у НАТО чланство после почетка руске Специјалне војне операције у Украјини, користећи измишљени баук "руске агресије" као средство убрзаног и практично беспоговорног пријема ове две некада неутралне земље у најагресивнији војни савез садашњице.
Дакле, испада да се пророчанства садржана у Вимеровом писму нису у потпуности остварила једино када је реч о Србији.
Истина, Србија је искључена из "европског развоја" када је реч о ЕУ чланству. Међутим, захваљујући најпре руским дипломатским напорима, који су доследно спречавали пријем лажне државе Косово у УН, распарчавање Србије није међународно озакоњено, чиме је Србија као држава "остала у игри" на међународној дипломатској позорници, што јој је увелико олакшало одлучније отварање ка (незападном) остатку света као кредибилном партнеру.
Такав статус је олакшало и каснији кинески избор Србије као њеног "најважнијег партнера на Балкану и у Југоисточној Европи", као важне карике кинеског глобалног пројекта "Појас и пут" и као једне од само неколико земаља на свету с којим је Кина званично успоставила "заједницу за заједничку будућност". А недавна посета кинеског председника Србији је практично озваничила крах америчке политике изолације Србије најављене у Вимеровом писму.
Наравно да смо као народ и држава дужници и Русији и Кини што су нам помогле да осујетимо овај опасан и крајње непријатељски план америчке глобалистичке дубоке државе. Међутим, ред је да и себе помало потапшемо по рамену. И други народи и државе су могли, много лакше од нас, да избегну усисавање у амерички-контролисану ЕУ супердржаву и у пратећи амерички пројекат ремилитаризације Европе и прављења нове блоковске поделе на евроазијском простору. Али нису.
У том смислу, Србија и Срби су поново "реметилачки фактор". Испречили смо се поново на путу нових империјалиста, наследника не само старог Рима, већ и Наполеона и Хитлера, и поново стали на праву страну историје.
Тачно је да смо у Русији и Кини стекли моћне и добре савезнике, односно партнере. Али је не мање тачно то да смо их и сами заслужили.
