"Рамбо, ти си цар"

Пре пар дана, црногорска продуценткиња емисије "Дневница" Лејла Кашић оптужила је уметника Антонија Пушића (Рамба Амадеуса) за сексуално узнемиравање приликом његовог учешћа у снимању те емисије. И традиционални и интернет медији су горели, а ми нисмо спавали. Иако је култура поништавања на нашим просторима много ограниченија него у англосаксонском свету, култура скандала и воајеризма је на завидном нивоу.

Упркос томе, информације у медијима биле су изразито штуре, без детаља и описа, и нико није имао никакву јасну представу о томе шта се конкретно збило. Онда се десило нешто несвакидашње: тишину је прекинуо сам "оптужени", нудећи на друштвеним мрежама, у недостатку боље речи, свој фасцинантни увид у дешавања тог судњег дана, своје и туђе поступке, као и признање и оправдање свог "греха".

Долазећи од умишљеног интелектуалца и дојучерашњег миљеника "грађана", Пушићева изванредно препотентна објава била је пригрљена од, пре свега, делова просвећеног грађанства који толико обожавају култ Рамба Амадеуса и његових невероватних интелектуалних висина, најчешће изражених кроз чувени класни расизам у виду приписивања тема којима се људи баве с обзиром на њихове новчане приходе, који су брже-боље полетели да одбране неког "свог".

С друге стране, подржали су га и они који толико мрзе све што има и најмање везе са феминизмом да стају на страну човека кога можда иначе и не миришу, слепи за његов поступак и, најпре, његово поменуто бизарно оправдање.

А оправдање је толико језиво, и то не само у делу који се односи на конкретни непрофесионални преступ, да заправо говори о Антонију Пушићу много више него што је он вероватно желео да каже. Говори много, међутим, и о том специфичном окружењу надасве просвећених, популарних и преталентованих мудраца, навиклих да могу шта год пожеле, тако да то саопштење заслужује мало више пажње јер се може третирати као непромишљени манифест сличних умова.

Ићи ћу редом:

1. "Читав дан сам био надрндан и саркастичан због чињенице да сам тако брзоплето упао у нешто што никакве везе нема са мојим сензибилитетом и увјерењима." – Пушић овде уводи призму која ће бити главна тема читавог саопштења: његову згроженост емисијом у којој се снимају угрожене и сиромашне породице и начин на који им се помаже. Закључак који се после ове прве реченице намеће је да би, у таквој ситуацији, особа одустала од снимања и отишла. Не, он је остао и малтретирао све око себе, јер су они очито били дужни да трпе његову лошу и "брзоплету" одлуку.

2. "Емисије сам чекирао површно, нисам ни примјетио да се породица којој се помаже излаже медијима." – прочитајте ово више пута, сваки следећи делује контрадикторније и глупље.

3. "Није ми преостало друго него да пиздим." – хвала на искрености, која ваљда подразумева да сви сад треба да разумемо и емпатишемо се са понашањем достојним евентуално размаженог петогодишњег детета као јединим могућим избором.

4. "Због лажног моралисања и инсистрања на томе како је тај рад не знам колико хуман, а заправо се социјално угрожени излажу медијима зарад њене [Кашићкине] личне промоције." – Кашић је, дакле, опортуна експлоататорка туђе несреће, а Пушић је у тој ситуацији очигледно тек неутрални посматрач који је, "брзоплето" и очито под претњом пиштољима, остао да учествује у свему, наравно и никако зарад личне промоције.

5. "Због чињенице да је генерални спонзор емисије фирма која има кладионице, а знамо да је то тренутно највећи проблем и најбржи пут ка сиромаштву против кога се овај серијал као бори." –  након што је пљунуо лажни морализам, сад нам дели прави, јер немогуће да је заправо сиромаштво један од узрока популарности кладионица на овим просторима, а не обрнуто.

6. Потом следи један сасвим нормалан развој ситуације: "Дотичну госпођицу сам – док смо се приближавали кући социјално угрожене породице, сасвим непланирано пипнуо или пљеснуо по дупету или пак штипнуо, појма немам сад. То нема никакве везе са сексом, барем не с моје стране. Хтио сам да јој некако дојавим да немам више што, да ме је сатјерала у понижавајући положај. Некакав задњи покушај да одустане од грубог упада у интиму једне породице. Несретно артикулисан квази-другарски аларм. Сексистичан можда, сексуалан не."

На овој кључној и вишеслојној тачки се треба мало дуже задржати. Дакле, Пушић, коме се можда може прогледати кроз прсте за поменуту брзоплетост и пристајање на учешће у нечему о чему се претходно наводно и није обавестио, као и за то што очигледно не зна да медијска емисија има везе с медијима, потом одлучује да напусти снимање, можда и уз галаму, да реагује на ту језиву експлоатацију сиромашних у некој другој емисији која би била по његовом префињеном укусу, и да скрене пажњу на сву проблематику због које је "пиздео!" целог дана?

Не! Пушић бира да, са супер егом на стероидима, одбрани "интиму једне породице" тако што ће прекршити интиму туђег тела једне жене, а онда још савршено лагодно признати да је то "можда сексистички", али није и "сексуално"? Која логика тачно стоји иза таквог резоновања: да је океј ако нешто "нема никакве везе са сексом", већ је само, авај, сексистички?

Ваљда смо завршили у неком бизарном (и јасно, хиперсексуализованом) пуританизму, па неко онда верује да може да оправда свој поступак, по сопственом признању почињен тако да некога понизи и казни, и то га специфично понизи као жену (Пушић даље тврди: "мушкарац на њеном мјесту би прошао горе", имплицирајући вероватно да би га понизио на начин који је адекватан мушкарцима, јелте), све док га то наводно "не ради" на сексуалан начин. Каква первертирана мисаона бравура!

Наиме, идеја о лошем инфантилном "бумерском" мувању у виду "лупања по дупету" је смешна и јадна, али је донекле људска и самим тим се може на њу одреаговати људски и по кратком поступку. С друге стране, овај чин Пушић сасвим свесно схвата као своју освету, свој бунт, једини могући и једини легитимни начин да изрази своју тобожњу невероватну забринутост за угрожену породицу, да за њега не мора ни да се извињава.

7. " (...) док ја лично нисам успјевао да контролишем своје огромно узнемирење, гд‌је сам псовао пред камером и друштво и државу" (...) "Након што није добила задовољавајуће извињење, кренула је у хистерични напад, толико јак да сам јој рекао да је лудача и да треба да се лијечи." – коначно, време је да се пређе на дупле стандарде, јер су, јелте, свака његова реакција и тантрум тога дана били савршено оправдани његовом дирљивом бригом за сиромашне док му ниједном није пало на памет да одустане од учешћа у том циркусу, али је реакција продуценткиње на његов безобразлук доказ њеног лудила.

8. "Али овд‌је заиста не осјећам да сам био насилан него да сам бранио сопствени интегритет." – проблем је у томе што интегритет прво мора да се поседује да би могао да се брани, али изгледа да Пушић тога није свестан.

Коначно, да ли је све ово катастрофа достојна ујдурме која је прати? Наравно да не, али јесте занимљив пример да неко на тањиру, потпуно уверен у своју исправност и изузетност, понуди своју бескрајно осиону и умишљену перспективу.

Култура поништавања је изразито опасан и неконтролабилан феномен и било би сјајно да се све ово реши у институцијама у којима треба сходно томе што се десило. Поента је да овде најмањи проблем представља сам његов чин, већ управо ова читава рационализација истог пре и после.

Ради се о културно и друштвено повлашћеним особама, истовремено потпуно несвесним своје подразумеване "богомданости", чији нам је редак и одличан увид у психу Пушић понудио својим признањем. Људима који не презају ни од тога да, нападајући експлоатацију туђе несреће и социјалне угрожености, то исто и можда још перверзније експлоатишу, у сврху оправдања и играња на презир који ће већина нормално осетити тим поводом, како би оправдали своје бахато и безобразно понашање.

Стварно Рамбо, баш си цар.