Крај филозофије?

Претња вештачке интелигенције морала би да стане у дугачак ред чудљивих погребника-љубавника мудрости и да свеједно никада не дочека свој тренутак
Крај филозофије?© CC BY-SA 3.0

У добу када постаје све теже пронаћи довољно бомбастичне речи, када се "све" већ десило као трагедија, а потом и као фарса, и онда још безброј пута обе, када је све неизмерно важно и истовремено већ сутрадан потпуно заборављено, у том добу, нашем добу, чини се да је барем још увек згодно објавити да је дошао "крај" нечега битног. Нечега за шта се претпостављало или подразумевало да је вечно. Можда због утехе коначности у делиријуму пролазности и ефемерности, можда зато што сваки крај захтева барем расправу о себи, те увек имплицира почетке.

Чини се да је последњи битан "крај" било Фукујамино поводљиво опело историји почетком деведесетих година прошлог века. Стигли смо до врхунца човечанства, пао је Берлински зид, дували су "ветрови промене", а либерална демократија и капиталистичка економија су се устоличиле као несавршен (али ипак савршен!) и најбољи од свих могућих светова. Двадесетак година касније Фукујама се међутим делимично предомислио, те је од неутемељеног оптимизма завршио у неутемељеном песимизму. У његовом случају су трагедија и фарса замениле редослед.

У последње време, пак, завладала је хистерија једног другог, могуће болнијег "краја": краја људског стваралаштва (у недостатку боље речи) као таквог. Усавршавање и напредак такозване вештачке интелигенције, појава програма попут ChatGPT или MidJourney који невероватном брзином и дубином опонашају човеколике мисли, текстове, "дизајн" итд, унеле су страх у бројним пољима, а пре свега у хуманистици, уметности и делимично креативном ИТ сектору. Паника да смо коначно створили нешто што нас чини сувишним самима себи на моменте је заробила свет – барем на пар дана, до следећег великог наслова.

Међутим, између осталих, тема је успела последњих година да окупира и времешног Хенрија Кисинџера. Можда услед суочавања са једним друкчијим, али свакако хуманијим крајем који нас све једног дана чека, у својој претпоследњој књизи Кисинџер је прогласио наше доба добом технократије и вештачке интелигенције, а нашу будућност светом без филозофије.

Свакако, као далеко препреденији и искуснији играч од Фукујаме, он је успео да се уздржи у експлицитној објави краја филозофије – али његова прогноза у случају да се околности благовремено не измене очито води ка томе. Веровати или не предвиђањима једног прекаљеног америчког дипломате и политичара из 20. века несумњиво је, речено америчким сленгом, lose-lose ситуација.

Краљица мудрости

Но за разлику од (одсуства) реакција највећег дела света на једну такву могућност нестанка филозофије, које би могле варирати од незаинтересованости, подсмешљивости и вероватно најређе – забринутости, постоји једна област којој најава таквог краја сасвим сигурно не би смела представљати проблем, а посебно не новину: сама филозофија. Ако је самопроглашена краљица мудрости у нечему била доследна, то је било понекад свечано, понекад тврдоглаво, понекад скромно, понекад недостојанствено, али углавном грандиозно проглашавање сопствене смрти.

Ако Фукујамин "крај историје" ни по чему осим по, нажалост, општеприхваћеном утицају није био аутентичан већ, иронично, концептуално позајмљен од Маркса (који га је пак позајмио од Хегела) и потом идеолошки первертиран, Кисинџерова импликација о свету без филозофије не само да није оригинална већ је, још "ироничније", филозофска тема par excellence. Претња вештачке интелигенције морала би да стане у дугачак ред чудљивих погребника-љубавника мудрости и да свеједно никада не дочека свој тренутак.

Француски деконструктивиста Жан Лик Нанси је релативно недавно написао да се још од Хегела зна да је питање о крају филозофије питање њеног почетка, и да "онај ко то не види, не види ништа". Док је Хегел створио читав свој систем да би, врло могуће с пуним правом јер је он ипак – Хегел, поред краја уметности и краја религије прогласио да и мудрост умире досегнувши свој пун потенцијал развојем апсолутног духа, те да је апсолутни дух можда баш он сам, Карл Маркс је сахрану филозофији одржао на далеко скромнији начин.

Већ деценијама позната искључиво по свим својим погрешним тумачењима, Марксова XI теза о Фојербаху – да филозофи више не треба да тумаче (!) свет него да га мењају – била је тек теоријско-дневнички запис самом себи, без икакве идеје да ће икада бити објављен, а камоли потом коришћен као основ за изградњу читавих нових система мишљења. Треба му признати барем оптимизам да ће филозофи преживети сопствени крај.

Лудвиг Витгенштајн, као млад и љутит човек, заобишао је замке лажне скромности и препоручио своју прву књигу, чувени Traktatus, као својеврсне мердевине које, након што сте се њима успели до краја филозофије, треба (од)бацити без освртања и било какве гриже савести. Хајдегер је пак хајдегеријански говорио о крају филозофије захтевајући "задатак мишљења". Адорно је тражио одрицање од филозофске претензије на идеални тоталитет зарад могућности критичког обухватања стварног тоталитета (капиталистичког) система. И тако даље, и тако даље... листа је непрегледна.

Парадокс

Наравно, бескрајно је забавно и једноставно бранити филозофију од њеног краја уплитањем једног оваквог парадокса: да се крај филозофије не може мислити друкчије него филозофски, те да се "филозофирање" самим тиме наставља већ самим мишљењем мишљења о свом крају. Но ако оставимо саме велике филозофе по страни, питање је колико је таква аргументација интелектуално поштена. Историјска чињеница јесте да је са сваким порађањем нове посебне науке из себе филозофија губила једну по једну сопствену област истраживања.

Специјализација људског знања водила је, могуће контраинтуитивно, и професионализацији саме филозофије. Она као да је дозволила и да се задовољила заузимањем улоге коментатора своје деце – посебних наука – која су је заборавила, или још горе, пристала на сопствену трансформацију у применљиву и практичну делатност, попут разних грана биоетике, филозофије наука, политичке филозофије, и сл. Метафизика је током тог процеса "послата на сметлиште историје" са свим осталим што је капитализам успешно "претворио у дим", а филозофија наставила да постоји као корисни, премда маргинални, додатак наукама изван њих самих.

Да ли онда појава технолошког напретка у виду вештачке интелигенције представља оно што ће коначно забити последњи ексер у ковчег филозофије? Паника која се тим поводом диже неодољиво подсећа на лудистичке покрете с почетка 19. века, када су се енглески текстилни радници, у оправданом страху да не буду замењени машинама, физички острвили на њих. Истовремено трагично и дирљиво, лудисти су свог непријатеља погрешно препознали у нељудским предметима, а не у самом систему производње где развој капитала захтева стално повећање продуктивности.

Суштина промене

У том смислу, вештачка интелигенција ће сигурно довести до невероватног убрзања делова одређених послова и повећати њихову извесност и прецизност, али суштина промене не лежи у томе. Супротно склоности да се у сваком напретку технологије види револуција и крај људског рада, истински новум који нам AI технологије донесе у контексу филозофије јесте да тиме што потенцијалним преузимањем "пешачких" процеса мишљења управо пречишћавају сферу онога што је људско (сувише и само људско) од пуких заната, на које се филозофија последњих деценија своди.

Наиме, AI технологија не може бити крај филозофије (нити било које друге сфере стваралаштва), али ће извесно ставити тачку на оно што тренутно чини највећи део академског бављења филозофијом: бесконачну пролиферацију тумачења већ постојећих идеја и знања. Захваљујући огромним базама података, ботови ту врсту посла могу да обављају и брже и боље, али они пак не могу да створе ништа ново што није само комбиновање старог.

С друге стране, differentia specifica људског мишљења није истинитост, већ смисао унутар контекста, а смисао је увек зависан од намере. Симулација истог, пак, ма колико у будућности била усавршена, неће са собом никако моћи да носи и намеру. На тај начин, одстрањивањем репетативне комбинаторике, вештачка интелигенција заправо може значити ренесансу филозофије, вративши на позорницу велика питања, она стара и вечна питања, од којих је филозофија неко време већ одустала.

Насупрот Кисинџеровим прогнозама, развој догађаја у којем би AI системи обесмислили практично бављење филозофијом, у којем би заиста завладала технократија којој би примењена филозофија била бескорисни вишак, не би водила крају филозофије већ њеном враћању себи. Јер, филозофија је вредна управо онолико колико је у том практичном смислу суштински бескорисна.

Уколико бисмо наставили да тенденциозно инсистирамо на њеном крају, па макар само због ефекта и стилске фигуре, онда не би требало заборавити Хегелову тврдњу да Минервина сова свој лет почиње у сутон. Тек онда кад се дан приводи свом крају.

image