Колумне и интервјуи
Косово – место на којем је лепо славити ратне злочинце
Како су после 28 година Куртијеви истражни органи изненада почели да проналазе десетине српских ратних злочинаца
Нико још није направио инвентар разлога због којих је албанска полиција до сада на Косову хапсила или приводила Србе, али се у недељу 18. октобра десило до сада најбизарније привођење. Општина Јужна Митровица и невладина организација "7 уметности" организовале су трку чији старт и циљ је био на тргу Адем Јашари, али је, изгледа, прави циљ читаве трке била сама рута стазе – пролази се кроз улице Књаза Милоша, Краља Петра да би на тргу Кнеза Лазара већина учесника заборавила да заправо учествује у трци. Заборавили су на време, застајали су да се сликају испред споменика, гестикулирају и показују прстом на српског владара и оца косовског завета. Док су то радили догодио се до сада невиђени цидент - један Србин је изговорио да је "то провокација" због чега је одмах приведен на информативни разговор.
За које време су победници претрчали стазу није баш познато, осим да се један од победника у јуниорској категорији зове Лионел Меси, који је дошао чак из Тиране да би се мало боље упознао са Србима са Косова и Метохије. Представници Европске уније, америчке, немачке, британске или осталих амбасада земаља покровитеља Куртијеве државе нису ни изразили благу забринутост због невероватног полицијског поступка. Можда зато што су до сада финансирали невладину организацију "7 уметности" која је имала за циљ да повезује уметнике, а сада има још племенитији циљ - да повезује тркаче. Под условом да сањају о великој Албанији. "Живост, спорт и живот. Митровици враћамо понос и идентитет", написао је градоначелник Јужне Митровице Фатон Пеци након што је предводио атлетичаре у спортском освајању северног дела града.
Друга хапшења Срба са Косова већ делују неупоредиво опасније. Један Србин из Зубиног Потока прошле недеље ухапшен је због оптужби да је починио ратне злочине под пуним именом и презименом. Већ сутрадан ослобођен је као особа која има само иницијале.
Нико не зна какве су курсеве обавештајних и турбодемократских западних фондација или на српском "тим билдинге" прошли албански полицајци, тужиоци или новинари са Косова па осумњиченима за наводне злочине откривају пун идентитет, али им идентитет сакривају ако буду ослобођени. Ваљда српска кривица мора да остане забележена, чак и када се испостави да је нема.
Те дилеме око идентитета, изгледа, не постоје за најмање девет особа које су ухапшене крајем септембра на основу истих оптужби. Истрага је окончана свега 27 година, три месеца и 25 дана од доласка западне, ултрадемократске управе на Косово и Метохију. Или ако се време рачуна по јединственом косовском календару - 11 дана након што су лидерима такозване Ослободилачке војске Косова Хашиму Тачију, Јакубу Краснићију, Кадри Весељију, Реџепу Сељимију изречене казне за ратне злочине пред хашким судом који се само тако зове.
Када су Срби са Косова и Метохије чули вест о пресуди Хашиму Тачију и осталим командантима нечега што се зове ОВК можда су помислили да ипак постоји неко зрно правде које ће чувати у џеповима као што су њихови преци држали зрно пшенице да би им омогућило плоднију годину и сачувало их од лошег времена и непријатеља.
Чули су пресуду људима који су на почетку били терористи, па борци за слободу о којима су Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и остали шампиони штанцовали романтизоване прилоге. Тешко је у архивама наћи примере да су амерички лидери у медијима показивали такву присност какву су Бил Клинтон са супругом Хилари, као и државна секретарка Мадлен Олбрајт, показивали према момку за којег нико није знао док није постао шеф преговарачког тима косовских Албанаца, Хашиму Тачију. Као да су дочекали сина који се вратио из неког од америчких ратова, што свакако није био случај са неприкосновеним лидером Ибрахимом Руговом у чијој се странци постепено ширила смртоносна, барутна епидемија, коју је само делимично утврдио косовски хашки суд.
Србима се није свидело што се у пресуди говори више о албанским него српским жртвама, као што нема никакве казне за злочине почињене након што су демократске силе, са тенковима и пратећом хуманистичком пешадијом ушли на Косово. Погром на Косову 2004. године? Паљење цркава? Ако већ није нека српска пропаганда, онда је логична реакција угњетаваног народа на српску репресију.
Али та пресуда је била само још један изговор за нову рунду неописивог малтретирања српске мањине.
Косовски истражитељи изненада су нашли кључ за откривање злочина који никако нису нашли хиљаде одлично плаћених западних и београдских мисионара, следбедника и хуманитарних активиста, који су две и по деценије налазили чак и злочине које нико није видео и превиделе оне које је свако видео.
Поред оптужнице за злочин над "интелектуалцима и цивилима" у Србици, јер је на Косово можда стигао неки нови пројекат да интелектуалци нису цивили, оптужено је у одсуству више од 100 Срба а против већине је покренут поступак у одсуству само што браниоци који су им додељени по службеној дужности нису нашли за сходно ни да успоставе контакт са њиховим клијентима. Зато можда и не чуди стрепња косовских Срба да ће, уколико пресуда Тачију и друговима буде потврђена, уследити нови талас истрага против Срба. Само ће остати поштеђени ратници из балканских ратова. Или Рада Трајковић и десетак Срба који су за дијалог и толеранцију, а не они који се усуђују да причају док албански атлетичари обилазе северни део Косовске Митровице.
И пре и после изрицања пресуде Тачију и осталима, Косово се претворило у земљу у којој је најлакше славити ратне злочинце. Невладине организације, које су финансиране од лидера ОВК који су имали неке везе са нарко-картелима, као и оне које су имале веома мешовите изворе финансија, организовале су се у највећи ангажман, најдетаљнију побуну цивилног сектора Балкана под именом "не у моје име" која је засула читаво Косово, али и Албанију, Македонију и Црну Гору. И после изрицања, огромни ликови Тачија и другова ратних злочинаца доминирали су главним приштинским тргом Скендербег као и на билбордима на магистралним путевима по Косову и Албанији. Никоме на Балкану то није нимало засметало. А није им сметало јер то слављење злочинаца, који су осуђени само делимично, никоме у Европи није засметало.
Пред оним старим добрим хашким судом, који и данас изазива дивљење свих учесника најбољег заједничког хуманистичког и финансијског пројекта на Балкану, оптужен је највећи косовски злочинац Рамуш Харадинај али се некако десило да је још неутврђен број сведока ликвидиран. Бивши тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, најомиљенија личност НВО сектора у Србији, тврдио је да је убијено или елимисано више од 40 сведока, док се у извештају известиоца Савета Европе Жан Шарл Гардета наводе и имена убијених заштићених хашких сведока, као и податак да је између 10 и 15 сведока ликвидирано. Хашко тужилаштво је саопштило да им није ниједан сведок убијен, осим што је Кујтим Бериша погинуо у саобраћајној несрећи у Подгорици. Има ту неке логике – Италијани су већ утврдили да опасност од саобраћајних незгода радикално расте ако сте сведок против мафије, али на Косову и Метохији над којим су владале све могуће светске безбедносне и хуманитарне организације то свакако није било могуће. Једино ако семафори нису радили.
На крају те неописиве приче испоставило се да је амерички генерал Стивен Шук, заменик шефа УНМИК-а откривао идентитет сведока, али га је касније УНМИК сурово казнио када су сазнали да је био саветник у Харадинајевој партији. Добио је суспензију. Остаци непосрамљеног Хашког суда тврдили су да то није истина, али су доскора инстистирали да Србија изручи Вјерицу Радету јер је потенцијалне сведоке против Шешеља 2012. године застрашивала али им истовремено и нудила и мито - посао у Српској радикалној странци. За генерала Шука се, изгледа, нису интересовали. Добио је већ посао код Харадинаја.
Неописива бламажа са Харадинајем била је повод да се оснује Специјализовани суд за ратне злочине пред којим су оптужени Тачи и другови из ОВК. На суђењу Тачију и друговима из ОВК као сведоци одбране појавио се цвет Клинтонове администрације, од Веслија Кларка до Џејмса Рубина, али му није то помогло да се опере од злочина за које је одговоран. И та кривица ће трајати све док се суд поново не огласи. Или док тај суд не буде угашен. Било је крајње необично видети сузе на образима албанског полицајца под пуном опремом на главном тргу Скендербег у Приштини, када су избили протести обожаватеља ратних злочинаца. Нико неће знати да ли му је било жао што треба да штити институције од оних који подржавају његове лидере из детињства. Или само што су му стално псовали српску мајку. Када су ухапсили човека што је у северном делу Митровице рекао да је то провокација, његово дете је такође плакало. Али те сузе не би требало никога да обавезују. А можда и има правих хуманиста на Косову само смо ми цинични.
Live
