Хрватска је за Домовински покрет спремна

Могу се наћи бројни случајеви балканских лидера и њихових двојника – имају они иста имена, датум рођења и родитеље али су им лице и говор сасвим другачији након што су отишли код неког пластичног и менталног хирурга. Некада се грађански Београд грозио Раде Трајковић, најекстремније припаднице радикалне странке која би својим фашистичким испадима бацала и "беле орлове" у несвест. Онда се после неколико година појавила једна сасвим друга Рада које ни западни амбасадори, ни Н1 ни ”Данас” ни  албански лидери не могу да се довољно нагледају, а свака њена мисао им је деловала као посланица женског Хегела из Чаглавице.

Није још утврђено на ком је аеродромском терминалу нестала она, а настала ова Рада, али Аљбин Курти и данас жали што не може да нађе још неког Србина са којим може да гради косовску демократију. Јер Рада јесте велика, али ипак мала за тако велике мулиетничке амбиције.  

Сасвим обрнут развојни пут имао је Велимир Илић који је уочи пада Милошевића био велика звезда наступајуће демократије, а његов Чачак постао жила куцавица европских промена – град у којем се рађају Грађански парламент, програми "Нафта за демократију", "Асфалт за демократију". Никада се није родио лидер из провинције кога су тако обожавали Весна Пешић и остали јунаци НВО сектора. Онда се, као у некој пародији др Џекила и мр Хајда, преко ноћи појавио неки нови Веља Илић који је заправо неописиви примитивац, склон четништву, мизогинији или корупцији.

Није јасно да ли је замена идентита обављена на неком терминалу београдског или неког великог западног аеродрома, али су такви преображаји остали само детаљи у причи о трагикомичним политичким трансформацијама у Србији. Али у Хрватској случај највеће промене идентитета није детаљ у неком политичком водвиљу – он је власник свих кључева за будућу владу.

Пре само пола године, лидер Домовинског покрета и градоначелник Вуковара Иван Пенава говорио је да свакоме коме се не свиђа слово У и парола За дом спремни није добродошао у Вуковар. Пре те изјаве, Пенава је постао популаран политичар јер је поносно разбијао табле са ћириличним натписима, говорио да се противи закону којим у општинама са 30 одсто српске мањине треба организовати двојезичну наставу.

Није познато да ли је људима сметала табла са словом У и усташким поздравом која се годинама налази у кабинету градоначелника Вуковара, или су се потрудили да је не примете, али је познато да се по завршетку избора појавио сасвим нови Пенава, за чију се наклоност страствено боре и левица, и десница, потомци партизана, и усташа, тврди заговорници ЛГБТ права и још тврђи заговорници традиционалних вредности од којих се и Католичка црква лагано дистанцира.

Са победничким осмехом на лицу, Пенава је поновио свој главни изборни адут – никада нећемо бити у коалицији са Милорадом Пуповцем и његовом странком.  На питања досадних новинара, Пенава је благо изнервиран одговорио да није против српске  мањине и да ће радо разговарати са Србима који би заједно са њим славили ”Олују”, али да не долази у обзир никаква сарадња са Самосталном демократском српском странком, која изгледа има подршку српских гласача.

Пенава је том изјавом само на најубедљвији  начин потврдио пропагандни образац ексјугословенских народа који се боре против српске хегемоније – ми горимо од жеље да сарађујемо са Србима, имамо међу најбољим пријатељима Србе, али никако не можемо да сарађујемо са посланицима и лидерима које Срби шаљу у наш парламент. И када ће се више опаметити ти дивни Срби и почети да гласају за праве лидере.  

Тако је Аљбин Курти нашао већ наведену Раду Трајковић,  Жељко Комшић за специјалног саветника именовао Чеду Јовановића, Мило Ђукановић је за потребе свог приватног универзитета ангажовао цвет поштене српске интелигенције, која се неуморно бори против диктатуре и лоповлука у Србији иако им је ректор Веселин Вукотић већ месецима у затвору због организованог криминала. Зар не видите да ми немамо баш ништа против Срба, посебно оних које поштено платимо, као да поручују разни балкански лидери и власници лиценци за мултиетничку демократију.

Лидер босанских муслимана и син првог председника БиХ, Бакир Изетбеговић је био искрен у једном интервјуу када је нервозно прокоментарисао зашто Срби стално бирају погрешне лидере, рекавши да су Срби лош народ. Ниједна невладина организација, нити западна амбасада није приметила да би то могло да има везе са говором мржње. 

Гласнија врста ћутања догађа се ових дана у Хрватској, када се као главни услов за састав владе истиче да у њој не сме бити места за странку српске мањине. И док је све јасније да су све релевантне политичке странке за Домовински покрет спремне, ни даље није јасно како гласи magnum crimen једине српске странке у хрватском парламенту.

Да ли је довољно да Пенава и његови саборци кажу да они добро знају шта су посланици СДСС радили или раде против хрватске државе? Или што је српски портал и недељник ”Новости”, који окупља колумнисте покојног ”Ферала” попут Бориса Дежуловића, Виктора Иванчића, веома критичан према властима матичне Србије али и хрватским националистима и њиховим тајним узорима који су некада били за дом спремни?   

Колико је дирљива потреба да се покаже како лист српске мањине има велики отклон према матици или званичном Београду показује урнебесни текст неког интелектуалца у покушају о најављеном концерту Ника Кејва у Београду на води. Због концерта заказаног за два месеца се наводно већ догодио велики, код нас непримећени раскол или прелом у мозгу српске елите – део би отишао јер Ника искрено воле, али други су више разочарани што се Кејв продао Вучићу него што су били икада очарани његовом музиком.

”Постоји нека врста невидљивог зида измећу Београда и Београда на води и та се граница не прелази без велике нужде”, објашњава апостолски мудро књижевни критичар Теофил Панчић у тексту ”Кејв на води”.

Лидер Срба у Хрватској Милорад Пуповац је у званичном или незваничном Београду често доживљаван као лидер који се утапа у компромисерској или претерано помиритељској политици али је на крају постао главна препрека хадезеовцима, социјалдеморатама да дођу до срца "хрватског деснила", тј. господина Пенаве.

Неки комедијант случај из националне повијести, хисторије или хистерије учинио је да бивши потпредседник владе из редова СДСС Борис Милошевић већ пророчански испунио контуре из Пенавиног или домовинског фоторобота за доброг  партнера када је 2020. био први српски лидер на обележавању ”Олује” у Книну, али је касније напустио владу због корупције. Наоружан стрпљењем и озбиљним дипломатским вештинама, Пуповац је успео да постане стабилан партнер у хрватској влади, утиче на враћање имовине и осталих отетих људских права српској заједници, али је свеједно остао сумњиво лице у хрватској политици.

Толико сумњиво да је Домовинском покрету као главни изборни адут било довољно обећање да ће избацити Србе из владе, а да обе стране хрватског политичког спектра доживе као неки споредни, успутни проблем у прављењу исте. Нешто већи проблем је настао када су и остали мањински посланици саопштили да ће бити јединствени односно показали солидарност са СДСС-ом и Пуповцем, што је постизборну берзу учинило тежом.

Требало би да остане упамћено да је Хрватско новинарско друштво једина невладина организација или установа у Хрватској која је реаговала на најаву  Домовинског покрета да ће Хрватска као поносна чланица ЕУ, ако они уђу у владу, укинути лист српске мањине. У обраћању јавности истичу да су непријатно изненађени великом шутњом, а председник ХНД Хрвоје Зовко упоредио је  "домовинце" са Црвеним кмерима који ће после обрачуна са "Новостима"” почети да "уводе своје хрватство у медије".

Али свеједно је та општа парада редизајнираног усташтва наишла на опште ћутање – Хрватски хелсиншки одбор је, можда, на неком колективном семинару о борби против српског геноцида. Ако уопште делује. Западни амбасадори можда верују да би свака влада у региону морала да изабере пар лојалних и конструктивних Срба. Ако и они нису отишли на ферије. А београдски ветерани у борби против национализама остају као стена уверени да на Балкану постоји само један малигни национализам.

Тако је, некако, парадоксално Пенава остао најискренији или, модерније речено, најтранспарентнији лидер на хрватској изложби политичке нетрпељивости. Прошле године су оне поруке о слову У деловало некако анахроно и сувише очигледно, али је ове године постало некако мекше и прихватљивије ако кажете да можете са свима, али не и са представницима Срба. Неко је већ тако говорио.