Случај Бајден – брига дубоке државе о плитком памћењу
У среду 6. марта постало је јасно да ће највећи светски расадник демократије бирати између два најстарија председничка кандидата у својој историји, од којих један не може правилно да изговори име ниједног од највећих савезника
За истраживаче јавног мњења и генијалне произвођаче имиџа лидера од тефлона и злата, пре 40 година десила се, вероватно, најзанимљивија дебата на америчким председничким изборима. Тада су председнику Роналду Регану као главну ману и препреку да добије други мандат наводили његову старост.
На очекивано фатално питање да су многи грађани забринути да ли ће у тим годинама моћи добро да води највећу војну и нуклеарну силу на свету, Реган је показао да му времешни мозак функционише савршено. Одговорио је да свакако не жели да прави помпу од својих година, као што никако не намерава да напада свог противника због његове младости и неискуства. Публика у сали се смејала, а Реган је те године забележио једну од најубедљивијих победа у историји америчких избора.
Те 1984. године, када су изборни стратези мислили да ће га поразити због његове крштенице, Реган је имао 73 године.
Читавих четири деценије касније и свега један дан после чувеног "супер уторка" Американцима је постало сасвим јасно да ће у новембру бирати између два најстарија председничка кандидата у америчкој историји. Посебно је занимљиво да за садашњег председника и кандидата демократа Џозефа Бајдена, старог 82 године, трећина његових бирача сматра да није ментално способан да води земљу, док за пет година млађег изазивача Трампа сваки пети републиканац мисли исто.
Било би још занимљивије наћи одговоре како се онда у највећем расаднику демократије на свету догодило да ни Бајден ни Трамп немају конкуренте. Бајден ниједног, док је Трамп имао конкуренткињу која је умислила да то јесте јер је превише гледала Си-Ен-Ен и друге слободне, ултрадемократске медије.
Без конкуренције
Дозу извесног цинизма у причу о кандидатима са којима нису срећни њихови бирачи, али су свеједно веома лако и без конкуренције дошли до номинације, уноси процена да би у демократском естаблишменту оцвалог Бајдена, хипотетички, могла да замени једино Ненси Пелоси која је деценијама водила демократе у Конгресу. Једини проблем је што је она од Бајдена старија две године, али је (истини за вољу) у Конгрес ушла касно – пре свега 37 година, док је Бајден први пут изабран пре 52 године.
У тих пола века је свет доживео невероватне промене, људи су се, изгледа, вратили са Месеца, истопљена је Гвоздена завеса и срушен Берлински зид, затворена Кина је постала симбол отвореног, слободног тржишта али су Бајден и остали ветерани Конгреса остали зазидани у некој реплици Берлинског зида у Вашингтону.
Зато се и може разумети ако конгресмени у петом, седмом или деветом мандату заиста помисле да би демократију и безбедност Европе, јер какву вредност демократија има ако се не брани бојевим главама, требало бранити и са покојним европским лидерима из Хладног рата. Није сигурно Бајден крив што су Митеран или Кол владали свега 14 или 17 година, док они бар 40 година брину о демократији у свету. Ако се, ипак, испостави да су Митеран или Кол спречени да се боре за демократију јер нису живи, то не значи да, као у Холивуду, неки Митеран 2 или Кол у знатно више издања неће наставити заједничку мисију.
У недавном извештају специјалног тужиоца који, за разлику од Трампа, није препоручио кривично гоњење Бајдена због погрешног руковања тајним документима, наводи се да је Бајденово памћење магловито, лоше, да је у одговорима на питања "болно спор". И да има значајна ограничења попут оних да се не сећа прецизно када је био потпредседник САД или детаља о смрти свог сина. У најбољим и најпрофесионалнијим медијима у историји цивилизације тај извештај није био довољан разлог да се покрене питање способности Бајдена да води државу која је, у одбрану демократије и људских слобода, покренула највише ратова у историји.
Три гафа за минут и по
На готово безобалној листи гафова и лапсуса председника Бајдена, после покојних Митерана и Кола, прво место заузима премијер традиционалног главног америчког партнера којег је Бајден и пре него што је формално изабран назвао Рашидом Сунокијем. У последњем међународном сусрету са италијанском премијерком Мелони успео је да помеша давање хуманитарне помоћи из ваздуха Гази и Украјини, али је и раније мешао Украјину и Иран – "Путин може да опколи Кијев тенковима, али никада неће освојити срце и душу иранског народа", рекао је (потресно) Бајден на почетку рата.
У читавој причи је некако охрабрујуће за његово ментално стање и безбедност читавог света што Бајден ипак прецизно зна где је његов син добијао огромне апанаже за посредничке послове. У Ирану није. Али то не значи да не би могао. Не због новца већ због срца и душе иранског народа.
Медији су свеједно преносили да се у марту 2021. три пута саплео док је покушавао да уђе у председнички авион, због чега су касније службе за медије одлучиле да медијима ограниче снимање кретања и обраћања председника. Бајден је у јануару 2022. рекао да амерички народ има много разлога за оптимизам у 2020. години. У априлу 2022. је на једном скупу покушао да се рукује са ваздухом али није успео, а касније није знао како да сиђе са бине.
Највећи гаф му се десио када је заборавио да је популарна конгресменка Џеки Валорски погинула у саобраћајној несрећи због чега је и Бела кућа спустила заставу на пола копља. На једном скупу у Белој кући је почео да је дозива "Џеки, јеси ли овде. Где је Џеки? Мислим да би требало да буде овде..." Једном је успео да Либију и Сирију помеша три пута за минут и по, али то није неки велики преступ за америчке лидере, осим ако нису у више мандата били шефови сенатског Одбора за спољну политику као Бајден.
Јунак серије
Пре него што је почела права председничка кампања, амерички медији пренели су да су медицински стручњаци проценили да Бајден има 75 одсто шанси да преживи други мандат, док Трамп има нешто слабије шансе иако је млађи. Водећим медијима на свету, који су узор свим истраживачким медијима у транзиционим земљама, није пало на памет да истражују како би човек који се не сећа када је био потпредседник САД могао да води највећу војну силу на свету.
Можда зато што медијски стратези, који покушавају да маглу у Бајденовој глави упаре са кристално чистим циљевима напредне цивилизације, добро знају да механизми дубоке, хладноратовске државе делују по неком свом возном реду. И да баш није паметно веровати симпатичним холивудским филмовима о добрим појединцима који се боре против завере свих моћника јер знају да ће добити подршку од председника, председника Врховног суда или неке институције коју је служба одабрала.
Зато је и Бајденова ментална евентуална неспособност мање важна од менталне способности дубоке државе. Има ипак неке симболике у неснимљеном филму за које је сценарио написала озбиљна служба – Зеленски је прво постао популаран као глумац у популарној серији о председнику окруженом корумпираном олигархијом. А Бајден је прво био председник. И има шансе да једног дана постане јунак серије.
